Crvena Dama

Epilog

Lejla

Prošlo je jedanaest meseci od kako smo se Boris i ja venčali na prelepoj ceremoniji. Nakon nje otišli smo na medeni mesec kao iz snova. Kada smo se vratili sa puta ozvaničili smo našu vezu i pred zakonom. Imali smo malu i skromnu svadbu na koju smo pozvali sve naše prijatelje. Život nam je bio miran i lep.

Nakon devet meseci dobili smo dve prelepe male bebe dečaka i devojčicu, blizance. Boris je dao imena Aleksandar i Anastasija.

Danas je dan njihovog krštenja, želela sam da im kum bude Stefan. Nakon svega donekle je on zaslužan što su rođeni. Da nije bilo njega onog dana u bolnici, ko zna da li bi odlučila da ih zadržim.

Ponovo smo u onoj maloj crkvi u Borisovom rodnom mestu. Ceremonija krštenja biće obavljena tu, gde je on rođen i gde smo mi postali jedno pred bogom. Sve je bilo kao i po običaju prelepo. Crkva je bila ukrašena belim cvećem i svećama. Aleksandar i Anastasija bili su obučeni u bela odelca ukrašena crvenim vezom. Odelca su bila poklon gospođe Vitni, koja nije mogla da odoli, a da ne uradi nešto za njih. Vez je uradila prema slikama koje smo snimili u crkvi posle venčanja.

Ceremonija je bila intimna i dirljiva. Osim nas dvoje i Stefana kao kuma, a pored njega stajala je Ešli. Kako nismo putovali zajedno, ostala sam iznenađena kada sam je videla. Stefan ju je držao oko struka. Priznali su nam da se viđaju još od venčanja, ali da su tajili dok ne vide kuda ih to vodi. Zagrlila sam Ešli, poželevši joj dobrodošlicu u porodicu.

Svi zajedno otišli smo proslaviti krštenje i Stefanovu i Ešlinu vezu u predivan restoran u Borisovu selu.

                                                                                                   ***

Boris se preselio kod mene. Odlučili smo da je tako najbolje, jer je moja kuća bila dovoljno velika za sve. Imala sam i sobu koju smo pripremili za decu.

Nikad nisam ni sanjala da će mi život biti ovako lep. Boris i ja smo se voleli bezuslovno, bili smo jedno. Provodili smo dosta vremena planirajući i dogovarajući se oko svega. Bilo je malo teško uklopiti posao i obaveze sa dvoje male dece, ali uspevali smo. Bar jednom nedeljno otišli bi u klub. Nisam želela da zanemarimo taj deo našeg života. Nikad nisam verovala da će me neko toliko opčiniti, toliko pokoriti, ali isto tako i ja sam potčinila i pokorila njega.

Sve je bilo prosto onako kako je trebalo biti, imala sam život kakav nisam ni mogla da sanjam.

Imala sam Borisa, dvoje prelepe dece i posao koji sam volela. Zaposlila sam neke ljude da bih ja imala više vremena za Borisa i decu i firma je funkcionisala bolje nego ikad.

Da sam znala da život može biti ovako lep, živela bih ga ranije.

Sada kad me neko pita kako mi je u životu, ja mu odgovorim prosto savršeno...

                                                                 Kraj