Crvena Dama

Poglavlje 17

Boris

Boris je bio besan, Lejla mu se od sinoć nije javljala, nije mu odgovarala na poruke. Ustao je i krenuo u kancelariju želeo je da je vidi, morao je da joj objasni...

Trebalo mu je da mu ona oprosti i da sve bude kao pre. Sinoć kada je otišla iz kluba, besno se vratio unutra, našao je Patrišu i istresao sav bes i frustraciju na nju.

Rekao joj je da se gubi iz njegovog života, da ne oseća ništa prema njoj i da nikada više neće biti ništa između njih. Rekao joj je da ga ne traži, ne zove i da mu ne piše. A zatim se okrenuo i otišao u kockarnicu.

Nije imao običaj da se kocka, ali bio je zarobljen u klubu čiji je bio domaćin i morao je biti tu, pa je odlučio da se povuče i odigra partiju dve karata, pošto u sobu niti je imao sa kim ići niti je želeo.

Sve je bio unapred osmislio i pripremio za Lejlu i njega. Pripremio im je sobu i romantično okruženje, želeo je da joj to veče bude posebno, a Patriša je sve pokvarila. Bio je besan, slomljen, jer je sve uništeno.

Tada u tom momentu je shvatio da ne može da živi bez nje, ako mu ona ne oprosti život mu neće biti važan, neće imati razlog da se ujutru probudi.

Parkirao je auto ispred zgrade u kojoj je bila njena kancelarija, popeo se gore da bi mu sekretarica rekla da se nije pojavila danas na poslu, da je bolesna.

Koliko li ju je povredio kada nije došla na posao, koliko je bila skrhana i utučena kada je otkazala sve sastanke. Shvativši to u grudima mu je nešto puklo. Mrzeo je sebe u tom trenutku.

Ispraviće ovo, naći će način da to sve ispravi.

Vratio se do svog auta i zaputio ka njenoj kući. Kada je stigao počeo je da lupa na njena vrata, a zatim se odmakao korak i čekao. Ništa nije čuo, ponovo je zalupao, a onda je primetio neko komešanje iza zavese. Video je Lejlu kako gleda kroz prozor.

"Lejla otvori moramo da popričamo..." rekao je, nije odgovorila nije otvorila.

Pokušao je opet. "Lejla znam da si unutra otvori..." Nije otvarala, očaj ga je ispunio. Nije znao šta da radi, očajnički je želeo da je vidi, da je poljubi... želeo je da sve bude kao pre.

"Odlazi, nemamo o čemu da pričamo, sve je rečeno sinoć." Čuo ju je sa druge strane vrata, glas joj je bio pun besa, tuge, imao je osećaj kao da je uplakana. Neće otići, neće odustati mora ga saslušati.

"Neću otići dok me ne saslušaš. Sedeću ovde sto godina ako treba, ali na kraju ćeš morati da me saslušaš."

I zaista je tako i mislio, negde u toku tog svog ludila seo je na trem. Nije imao snage, želeo je da mu oprosti, a onda je rekla da ako on ne ode otići će ona, a zatim i otišla.

Stajao je i lupao u njena vrata još neko vreme, nadajući se čekajući, ali sve je bio uzalud nje nije bilo više sa drugih strana vrata. Nakon sat vremena je otišao, pokušaće opet sutra.

Otišao je pravo u Stefanov klub, nije mogao da bude sam. Trebalo mu je društvo.

Tamo u separeu kluba ispričao mu je sve, do najsitnijeg detalja. O Patriši, o Lejli i to da je voli i kako mu nije htela otvoriti.

"Buraz da li si joj ti rekao da je voliš?" pitao je Stefan saosećajno.

"Nisam, želim da je gledam u oči kad joj to budem rekao." Odgovorio je Boris i nagnuo čašu viskija.

Bio je već malo pripit kada je počelo neko komešanje oko neke devojke, tačnije lepotice noći. Stefan je skočio i požurio ka njima, a Boris je pošao za njim.

Došlo je do svađe i prepirke, Boris je bio malo ošamućen, refleksi su mu bili usporeni, ali ukoliko Stefanu bude potrebna pomoć biće tu.

Polu pijan dok se klatio Boris je uočio kako lik vadi nož, sve se odigravalo nekako usporeno ili je bar njemu tako delovalo zbog silnog viskija koji je popio. Podmetnuo se ispred Stefana od gurnuvši ga na stranu, osetio je iznenadni bol od pupka pa gore ka stomaku. Noge su ga izdale, pao je na kolena, pogledao je ka Stefanu koji je oduzeo veliki nož onom liku. Iznenada se i obezbeđenje tu stvorilo.

Sve mu se počelo mutiti, odjednom video je Stefanovo lice ispred sebe. Jedino o čemu je Boris mogao u tom trenutku da misli je Lejla, ako će večeras umreti želeo je da mu ona oprosti, morala mu je oprostiti.

"Lejla, Stefane zovi... nađi je... Ona... moram je videti... oprostiti..."

Stefan je izgledao zabrinuto, držao je ruke na njegovom stomaku i klimao glavom.

"Hoću zvaću je samo izdrži, hitna je na putu, samo nemoj zaspati, moraš ostati budan, pričaj sa mnom."

Boris je pogledao ka svom prijatelju, jedino što je mogao reći bilo je "Lejla...," a onda je zatvorio oči.

Sve je nekako mutno, osećao se kao da lebdi. Otvorio je oči i video da je u kombiju hitne pomoći, opet ga je snaga izdala, zatvorio je oči.

Čuo je razgovore oko sebe... Čuo je Stefana kako priča na telefon, čuo ga je kako priča sa Lejlom, ali nije imao snage da otvori oči.

"Druže drži se, Lejla je na putu, doći će, a ti moraš preživeti."

Boris nije mogao da odgovori nije mogao da smogne snage da otvori oči.

"Za sve sam ja kriv, nož je bio namenjen meni. Brate, molim te, samo se drži, moraš da preživiš."

Čuo je koliko je bio očajan Stefanov glas, da je mogao otvoriti oči znao je da bi mogao čak videti suze u njegovim očima...

Onda ništa sem tišine, sve je utihnulo. Slike koje su mu se nizale u glavi u mislima bile su slike nje i samo nje.

Sve što su prošli zajedno i sve ono što su planirali da prođu.

Negde između stvarnosti i mašte čuo je njen glas... Da li je to stvarno ona, ili je samo zamislio sve to, da li se njegov um poigrava sa njim...

"Ljubavi izdrži, molim te nemoj da me napuštaš, molim te trebaš mi, sve će biti u redu, izvini što ti nisam verovala, Borise probudi se. Volim te... O bože volim te... otvori oči."

Šta god da je to bilo njega je usrećilo, ona ga je nazvala ljubavi, rekla ne molila ga da je ne napušta, rekla mu je da ga voli i tada je odlučio da je neće napustiti. Ima zašto da se bori, Lejla ga čeka...

Onda je opet nastupila tišina, jedino što je čuo bili su nepoznati glasovi... da li je moguće da je u mislima svestan svega, a da ne može da otvori oči i da ne može da kaže ni reč. Čuo je glasove, koji su mu govorili da je na operaciji. Onda je sve utihnulo. Nije bilo glasova, nije bilo slika, tama... Ništa...

Želeo je da se probudi, želeo je da kaže Lejli da je voli, da je nikada neće napustiti. Oprostila mu je... mora da je zagrli, poljubi... Mora, mora da preživi. O Bože šta ako umre tu i sad, a ne uspe da joj kaže da i on nju voli da mu je potrebna... Volim te Lejla... bilo je poslednja misao u njegovom nesvesnom stanju.