Prokleti Saučesnici

14.Deo

Stavio sam kovertu u sako i nastavio ka bolnici.
Parkirao sam se i krenuo ka ulazu.Video sam Luku,Aleksandru i majku kako ulaze i povikao ka njima.
„Luka!" okrenuli su se ka meni
„Već si stigao.Idemo." krenuli smo ka sestri na informacijama.
„Možete nam reći gde se nalazi Helena Kablar."
„Treći sprat,soba broj 3."
„Hvala.Idemo ovuda."rekao je Luka
Ušli smo u lift.
„Budite dobri i ponašajte se kao starija braća,ona nije dobro uopšte.Sem nas nema nikoga."
„A njena majka?" rekao sam zbunjeno.
„Ja vam to nisam rekla jer nisam htela da brinete.Jeste da je malo banalno i glupo.Ali ona je ta koja je ubila Vašeg oca.Sve ću vam ispričati večeras.Sad budite dobri i želim da budem ponosna na Vas"
Ugledali smo vrata broj 3.Luka je uhvatio kvaku.Majka nas je pogledala i trepnula.
„Nek sve prođe dobro."rekla je Aleksandra.
Krenuli smo da ulazimo.Soba je bila prostrana i čista,mirisala je na vanilu.Samo je bio jedan krevet,sve je bilo belo ali nisam imao osećaj da je to bolnica.
Oči su joj bile zatvorene.Bila je plava i bledunjava.Kako smo krenuli da se približavamo krevetu ona je polako počela da otvara i čim nas je ugledala otvorila je širom oči.
„Šta vi radite ovde?Bato zašto si ih doveo ovde?" obratila se Luki.
„Došli smo da te vidimo.Zašto si to uradila sebi?" Luka je seo pokraj nje.Čim je seo ona ga je zagrlila i krenula da plače.Ja nisam ni reč rekao samo sam gledao iz prikrajka.
Majka je gledala Luku tako ponosno.Nije mi bilo jasno zašto je takva.Nije kao da je to dete od njenog muža i žene koja je bila zaljubljena u njega.
Helena je pogledala u mene.Gledala me je duže,toliko da mi je poslalo neprijatno.
„Zdravo!" rekla je dok je brisala oči.
„Zdravo."
„Neću te pojesti,možeš prići bliže." majka je nasmejala.
„Ja moram izaći otići do doktora." rekao je Luka
„Nemoj,molim te ne ostavljaj me samu."
„Nisi sama.To je samo Relja,veruj mi mnogo bolji nego ja." svi su se nasmeji samo meni i Heleni nije bilo smešno.
„Poći ću sa tobom."rekla je Aleksandra Luki.
„Hajde."
Majka je takođe izašla i rekla „Biću ispred."
Ostao sam sám sa njom.Nisam znao šta da kažem.
„Oduvek sam htela tebe da upoznam."
„Otac mi je jednom rekao da smo nas dvoje rođeni na isti dan."
„Valjda i ja sam tako čuo."
„Sedni ovde." pokazala je na krevet.
Seo sam.
Bila je prelepa.Oči su joj bile plave i imala je suze u očima.
„Zašto si to uradila?Zašto si htela sebi oduzeti život?"
„Celog života,sam imala samo mamu i nikog više.Iako će još malo da bude godinu dana od kako je mrtva,ja i dalje ne mogu nastaviti dalje.Za par meseci trebam upisati fakultet i skroz sam izgubljena.Nemam nikog i niko me ne želi."
„Od sad imaš mene,i Luku,majku,Aleksandru i Laru.Svi ćemo biti tu za tebe šta god ti bude trebalo."
Legla je na podignuti jastuk i pogledala kroz prozor.
Otvorila su se vrata i ušli su svi.
„Pričao sam sa doktorom.Moraš se doseliti kod nas kući.Ne smeš biti sama.Čim izađeš dolaziš kod nas."
„Ja to ne želim.Niti vas poznajem niti želim to."
„Moraš,tako je rekao doktor." rekao je Luka.
„Tamo je Lara,tvoja mlađa sestra,tu je gospođa Sneža i gospodin Šime koji će biti tu za tebe kad god ti treba."