Samo ona

Prolog

- Hoćeš li se udati za mene?

- O moj Bože – pogledam u prsten, pa u Luku.

- Da, naravno da hoću! – viknem i zagrlim ga.

Ne mogu da verujem, udajem se.

- Prsten – gledam kako mi čovek mog života stavlja prsten.

- Prelep je.

- Ne ti si prelepa.

- Ne mogu da verujem da si čekao pet godine – i dalje se čudim.

- Rekla si nakon što završiš studije.

- Volim te – zagrlim ga.

- Volim i ja tebe. I moja mama nas čeka na večeri.

- Zašto?

- Zanima je odgovor.

- O Bože, ona zna – nasmejem se. Obožavam Lukinu majku, ona mi je poput majke.

- Mia, manje više svi znaju – nasmešio se.

- I . . . imam još jednu vest.

- Koju?

- Popisao sam ugovor za jednu englesku firmu a kako ti želiš da živiš tamo . . .

- O Bože . . . Luka . . . Napustićeš sve?

- Zbog tebe? Da.

- Nemaš pojma koliko te volim.

- Nagađam – izmotava se.

- Ludaku.

- Hajde, idemo da se pohvalimo.

- Idemo, i kasnije imam iznenađenje za tebe – jedva čekam da mu kažem da sam trudna tri meseca. Biće oduševljen.

- Sumnjam da će biti veće od mog.

- Iznenadićeš se.

Koliko moraš imati sreće u životu da pronađeš svoju srodnu dušu?

Znala sam da je Luka taj u trenutku kada sam ga ugledala, jednostavno dogodila se magija, i sada nakon pet godina punih ljubavi postaću njegova žena.

Ko kaže da bajke ne postoje?

. . .

- Luka kući sam! – bacim torbu i skinem šal. Jedva čekam da ga vidim. Imam divnu vest.

- Luka! – ma gde je taj čovek?

- O Bože! – uplašim se kad ugledam Lukine roditelje.

- Zdravo, nisam znala da ste ovde – mora da su došli sa milion stvari za bebu, kao prošli put.

- Mia . . . – Klara je zaplakala.

- Klara? – krenem ka njoj.

- Draga . . . – Milton je pridržava.

- Da pozovem doktora? I gde je Luka?

Klara počinje sve više da plače i iskreno plaši me.

- Miltone šta se dešava?

- Mia . . . – uspravio se i pogledao me. Tek sad primećujem da je plakao.

- Dogodila se nesreća.

Nesvesno spustim ruku na svoj šestomesečni stomak spremajući se za loše vesti.

- Luka je mrtav.