Samo ona

Promene

Mia

Nora se igra sa mojom majkom a ja ih gledam i borim se sa mučninom ali ubrzo se kapija otvorila i ušao je Arturov auto.

- Tata! – Nora je viknula.

- Polako Nora.

Krenem ka automobilu i vidim da Artur izlazi, uzeo je Noru u ruke i zagrlio je snažno. Za njim izlazi lepa Meksikanka koja za ruku drži uplašenu devojčicu, to je sigurno Emili.

- Hej – Artur me privlači u zagrljaj.

- Hej, žao mi je zbog tvog oca – iako ga nije video više od decenije mora da ga boli.

- Ovo je Emili a ovo Karmen njena dadilja. Ova je moja supruga Mia i naša ćerka Nora – Artur nas umorno upoznaje.

- Drago mi je gospođo – Karmen mi pruža ruku, nekako je mila.

- I meni Karmen, molim te zovi me Mia a ko je ovo? – kleknem pored preplašene devojčice.

- Ema? – Karmen je hrabri.

- Zdravo Ema ja sam Mia a ovo je moja ćerka Nora – upoznam devojčice.

- Zdravo – Nora joj je pružila ruku i ona je prihvatila.

- Emili – kaže tiho.

- A ovo je moja baka – Nora je predstavila moju majku.

- Hoćes da vidim moje igačke? – pita je Nora a devojčica klima glavom.

- Mama? – pozovem je.

- Hajde odvešću vas ja..

Moja majka je odvela devojčice i Karmen sa sobom a ja sam pogledala u Artura.

- Izgledaš premoreno.

- Ja samo . . . Dajana je u komu ne znaju hoće li se probuditi. Jebote dete! Nisam ni znao da imam sestru – ljuti se.

- Smiri se, rešićemo.

- Žao mi je što sam otišao onako . . .

- Arture – prekinem ga.

- Otac ti je poginuo nemoj da se izvinjavaš. Šta kaže advokat?

- Da sam ja najbliži rod, nisam mogao da je ostavim.

- Naravno da nisi sestra ti je.

- Može da mi bude dete. Znam da je rano ali ako Dajana ne preživi . . .

- Usvojićemo Emili ne brini.

- Želiš?

- Pobogu Arture ti si usvojio moju ćerku. Pružićemo Emili dom, već sam joj spremila sobu i za Karmen.

- Da, moraće da ostane neko vreme ovde.

- Već si mi objasnio, neka ostane, ionako će nam biti potrebna pomoć – mislim da sad nije pravo vreme da mu kažem da sam trudna.

- Treba da . . . organizujem sahranu i da razgovaram sa detetom a samo želim da odspavam, premoren sam.

- Znaš kako ćemo? Idi da spavaš a ja ću pozvati advokata i srediću sahranu a razgovaraću i sa Emili, upoznaću je malo sa kućom.

- Volim te znaš li to?

- Znam, neću ići na posao dok se ne uhodamo a tu je i moja majka . . . ne brini biće sve u redu.

Dozvolim mu da me još jednom zagrli i pošaljem ga na spavanje.

. . .

Nakon što sam sredila sahranu, upoznala sam se sa Emili koja je pričala, očigledno joj se dopada Nora. Karmen joj je već rekla da joj je tata mrtav a za majku je rekla da je na putu. Ona je još uvek mala da sve to duboko procesuira a i Nora je zamajava a još kad je videla svoju sobu sa igračkama koje smo kupile moja majka i ja . . . bila je oduševljena.

Ubedila sam ih da pojedu malo hrane ali čim su završile otrčale su natrag.

- Ja ću za njima neka Karmen nešto pojede – moja majke je ustala.

- Hvala gospođo.

- Erika dete, Erika.

- Erika.

- Jedi Karmen slobodno, pokazaću ti kasnije kuću.

- Hvala gospođo ali nisam puno gladna.

- Koliko dugo čuvaš Emili?

- Malo više od godinu dana ali znam je od malena jer je od rođenja čuvala moja majka.

- Tako, a gde je tvoja majka?

- Preminula je gospođo a gospodin Ford je zaposlio mene.

- Žao mi je.

- Hvala.

- Pa . . . kakva ti je rutina sa Emili?

- Probudim je ujutru i spremim joj doručak zatim je odvezem u vrtić, zapravo vozač Luk ja samo idem sa njima, onda se vratim kući, spremim ručak, malo posredim i natrag po Emili. Onda ona jede, igramo se, šetamo dok ne dođe gospodin Ford, onda se on igra sa njom, oni su imali svoje vreme, zatim je ja okupam i uspavam, to je to.

- Karmen . . . a majka? Koliko sam razumela ti sve radiš oko deteta.

- Gospođa Ford je veoma zauzeta i ima neki problem sa kičmom nakon porođaja tako da se ne napreže puno.

- Nepokretna je?

- Ne, ne ali često je odsutna zato kada sam rekla Emi da je njena majka na putu nije se bunila, navikla je.

- Aha – vidi ti to.

- Gospodin Ford je obožavao Emili – nasmešila se.

- Ali on je bio čovek u godinama nije mogao stalno da trči za njom. Mislčim da je zbog nje jedino i živeo.

- Karmen Emili ima porodicu ne brini.

- Samo . . . gospodin Ford, Vaš suprug . . . drugačije sam ga zamišljala.

- Molim?

- Ne tako samo . . . kad god bi iskrslo njegovo ime u kući gospodin i gospođa Ford bi se strašno posvađali, onda ona ode na nekoliko da dana pa se vrati i tako u krug.

- Razumem.

- To nije bio dobar brak, bar ne u poslednje vreme.

- Velika je razlika u godinama ljudi su drugačije socijalizovani.

- Dopadate mi se, delujete fini i imate prelepu porodicu a gospodin Ford podseća na svog oca zato ću Vam ovo reći od srca. Emili je potrebna porodica, ona ne zna šta je to.

- Ja . . .

- Imala je dobrog oca a mene je poistovetila sa majkom ali ja ne mogu večno da je čuvam. Želim da Vam pomognem i hoću ali želim naredne godine da upišem fakultet, ne mogu večno čuvati decu ako me razumete.

- Razumem, ne brini samo da se malo prilagodimo a onda ćeš znati na čemu si, zahvalni smo ti što nam pomažeš.

- Volim Emili.

. . .

Nora i Emili su insistirale da spavaju zajedno tako da sam popustila, ispričala sam im priču i odmah su zaspale. Kako i ne bi kad su jurcale ceo dan.

Sutradan moja majka i Karmen su ostale sa decom a Artur i ja smo sahranili njegovog oca. Nije bilo puno ljudi jer je živeo u drugoj državi ali obavili smo to. Moj suprug se odlično drži i dok ga gledam smirenog razmišljam o tome kako je dobar čovek. Usvojio je moje dete, usvojiće još jedno, pružiće im ljubav i dom . . . da on je dobar čovek.

Nažalost Artur i ja smo morali da se vratimo stvarnom životu nakon par dana provedenih u kući. On je morao da radi, ja sam morala da radim i upisali smo i Emili u vrtić. Na moje oduševljenje Emili je sve lepo prihvatila a najbolje činjenicu da ima sestru, i Nora i ona su oduševljene. Malo je komplikovano ali jednog dana ćemo im objasniti. Karmen nam je takođe bila od velike pomoći i kada sve ovo prođe pomoći ću joj sa fakultetom, znam da joj je dalja porodica preko granice a ovde je imala samo majku, želele su bolji život.