Žao mi je

11.4K 651 4
                                    


OSTANI KOD KUĆE


Mia

Njegov poljubac šalje trnce celim mojim telom. Videla sam šta želi i nisam ga sprečila u tome a biti u njegovim rukama bila je tako . . . dobro.

Artur me oslobađa poljubca ali ne i svojih ruku.

- Znaš li šta je o srodnim dušama govorio Aristofan?

- Ne – odgovara zbunjeno.

- Ljudi su bili loptasta bića sa jednom glavom i dva lica, četiri noge i četiri ruke. Zevs se uplašio njihove snage i ponosa pa je odlučio da ih podeli na pola, osudivši ih da celog života tragaju za drugom polovinom.

- Veruješ u srodne duše?

- Verujem da smo smo osuđeni da čitavog života tražimo svoju polovinu, mislim da sam svoju pronašla i ostala bez nje – kažem iskreno.

- Da li je ovo tvoj način da mi kažeš kako ja nisam tvoja srdna duša?

- Govorim ti da imamo samo jednu.

- Sva sreća pa ja ne verujem u ta sranja – rekao je jednostavno i ponovo me poljubio.

Artur Ford se ne ljubi nežno, ali nije ni grub, on me jednostavo grabi kao da sam nešto što mora da poseduje baš u ovom trenutku a ja mu to dozvoljavam jer u nekom delu mog mozga shvatam da nije reč o Lukinom srcu, niti ponosu ja jednostavno želim ovog čoveka.

Naglo se odvojim od njega i izdahnem.

- Ja . . . moram da idem kući, Nora me čeka – dohvatim torbu i pobegnem iz njegove kuće.

. . .

Ja sam takva kukavica, ne mogu da verujem da sam samo pobegla.

- Mia!

- Molim mama? – trgnem se.

- Gde si odlutala? – pita me majka.

- Tu sam.

- Kako je Artur?

- Bolje, odmah su ga otpustili.

- Uznemirava te zar ne?

- Šta? Ne . . . mislim zašto bi me on uznemiravao? Ko je on?

- Da, zato se toliko braniš.

- Ne branim se mama.

- U redu je da ti se dopadne drugi muškarac, mlada si i treba da nastaviš svoj život.

- On definitivno nije taj muškarac – kažem prebrzo.

- Nisam više gladna idem da okupam Noru – ustanem.

. . .

Sa novim danom rodile su se i nove odluke u meni zato odlučno krenem ka Arturovoj kancelariji.

- Mia? – iznenadila sam ga.

- Biću brza ne želim da te ometam.

- Ne ometaš me.

- U vezi onog sinoć . . .

- Misliš našeg poljpca?

- Da, mislim na to. To je bio samo trenutak slabosti, nije trebalo da se dogodi.

- Misliš? – ustao je i stavio ruke iza leđa.

- Da, zato . . . bila bih ti zahvalna ako bismo to ostavili iza sebe.

Samo onaTempat cerita menjadi hidup. Temukan sekarang