Samo ona

Artur Ford

Artur

- Gospodine Ford, stigli su Milton i Klara Prajs.

Podignem glavu i nesvesno dodirnem grudi.

- Uvedi ih i pobrini se da nas niko ne uznemirava.

- Da, gospodine.

Ustanem spreman da upoznam roditelje čoveka čije srce mi je spasilo život. Prošle su dve godine od operacije i moje telo je sasvim prihvatilo novo srce ali sa srcem je došla i griža savest, jebeni osećaj koji mi ne dozvoljava da mirno spavam

Nakon što sam se oporavio rešio sam da pronađem porodicu Luke Prajsa. Saznao sam da je imao roditelje, sestru i verenicu. Po podacima koje sam dobio činio se dobrim čovekom, za razliku od mene.

Ne volim nikome ništa da dugujem, ne volim da drugi duguju meni, zato sam pokušao da kontaktiram njegovu porodicu, odbili su moj poziv. Osećaj nije bio prijatan ali ljudi su izgubili sina, sigurno su patili. Ali pratio sam njihov život.

Sada nakon dve godine znam da je njihova firma na rubu propasti, počela je da propada nakon smrti Luke Prajsa i najmanje što mogu učiniti jeste da im pomognem.

Ne radim to, ne volim da pomažem ljudima ali tom čoveku dugujem život i njegova porodica će imati život kakav su imali pre nego što im je sin poginuo. Kao što rekoh, jebena griža savest.

. . .

Ugedam stariji bračni par na vratima i krenem ka njima.

- Gospodine Prajs, ja sam Artur Ford – pružim ruku Miltonu Prajsu.

- Dobar dan.

- Gospođo – rukujem se i sa njom.

- Zdravo – rekla je tiho.

- Sedite molim vas.

- Hvala.

- Znate ko sam ja – pređem na stvar.

- Da, znamo. Žao mi je što smo odbili da razgovaramo pre dve godine ali tek smo izgubili sina i . . . .

- Gospodine Prajs ne morate da mi se pravdate. Razumem.

- Znači vi imate Lukino srce? – žena se borila sa suzama.

- Tako je.

- Naš sin je bio donor . . . znali smo to ali . . . – zastala je na trenutak. Znam da je Luka Prajs bio donor, sve je donirao, srce, pluća, jetru, bubrege . . . apsolutno sve.

- Ako ste nas zvali da nam se zahvalite nema potrebe, znali smo da je naš sin donor organa, oba naša deteta su, kao i mi.

- Nisam vas zato zvao. Zvao sam vas jer želim da vam pomognem.

- Nama? – čovek se iznenadio.

- Da. Znam da ste osnovali firmu "Golden" i da je sada firma na ivici propasti.

- Tako je – umorno je izdahnuo.

- Luka je upravljao firmom ali nakon njegove smrti naša ćerka je pokušala sama da održi posao, nažalost ja nisam mogao da joj pomognem imali smo previše problema. Sad kada je sve redu . . . verujem da se ne može puno učiniti. Rajli, Mia i ja se spremamo da proglasimo bankrot.

- Da li želite da zatvorite firmu? Imate preko tristotine zapošljenih.

- Ne želimo Arture ali trenutna situacija je takva da nemam drugi izbor, a ne mogu sve svaliti na leđa ćerke i snaje, one imaju svoje živote.