Samo ona

Moj otac

Artur

Ne želim Dajanu u mojoj kući više nego što je neophodno zato sam još sinoć javio advokatu da dođe i reši situaciju sa testamentom, imam neki osećaj i taj osećaj me muči. Mia je sa majkom u dvorištu, Karmen uči a cure su u vrtiću, Dajana nije izlazila iz sobe što je u neku ruku i dobro, ne želim da nešto istrtlja Mii, moja prošlost nije bila baš lepa a moja supruga ne zna ništa o tome.

- Hvala Vam što ste došli tako brzo – pozdravim advokata.

- Nema na čemu.

- Dajan stiže.

- U redu sačekaćemo je.

- Nešto za piće?

- Ne hvala.

Sačekali smo Dajanu a onda je advokat otvorio testament.

Testament se sastojao od jedne jedine rečenice.

„ Naslednikom celokupne svoje imovine imenujem svog jedinog biološkog sina Artura Forda sa molbom koja je navedena u pismu koje će mu predati advokat Simeon Peg".

- Šta? – Dajana je viknula.

- Dobićete kopije testamenta a ovo je pismo za naslednika – advokat mi predaje očevo pismo.

- Jedinog biloškog sina? Šta je sa Emili?

- Gospođo žao mi je.

- Oboriću testament.

- Vaše je pravo da pokušate.

Dajana je napustila sobu besno a ja sam iznenađen.

- Šta je ovo?

- Emili Ford nije biološka ćerka Vašeg oca.

- Molim?

- Pročitajte pismo a onda mi javite šta ste odlučili.

- U redu, hvala.

- Nema na čemu.

- Jedan savet, to pismo je samo za tvoje oči Arture.

- Ne razumem.

- Ne želiš da tvoja supruga sazna šta piše tu. Prijatno.

Moja supruga? Kave veze ima Mia sa ovim pismom. Zatvorim vrata i momentalno otvorim pismo.

Pišem ovo pismo na dan kad sam saznao za tvoje venčanje, pretpostavljam da sudbina ima okrutan način za plaćanje duga.

Kao prvo želeo bih da ti se izvinim zato što sam spavao sa tvojom nekadašnjom devojkom a mojom sadašnjom suprugom, bio si pravu, ona nije bila vredna toga, šteta što je meni bilo potrebno puno vremena da to shvatim.

Kao drugo, žao mi je zbog tvoje majke, ona nije zaslužila ono što sam joj uradio i trebalo je da joj verujem, ali ponovo, kasno sam shvatio istinu. Bio si u pravu, tvoja majka nije kriva za Dajanin pad niti njen pobačaj.

Kao treće Emili nije moja biološka ćerka ali volim je kao da jeste. Pre šest godine kada sam želeo da se razvedem od Dajane ona mi je rekla da je trudna, uradio sam DNK test kada se Emili rodila ali već je bilo kasno ona je ukrala moje srce i postala moje iskupljenje a možda je i krivica što sam jedno drugo dete lišio oca.

Vidiš sinko, ti si možda mene izbacio iz svog života i to sa razlogom ali ja nisam mogao tebe, ti si moj sin, nešto dobro što sam uradio. S vremena na vreme sam proveravao kako si, tako sam i saznao da imaš probleme sa srcem. Želeo sam da pomognem ali ti si naredio obezbeđenju da mi zabrani ulazak u tvoju zgradu, izbegavao si svaki kontakt sa mnom tako da mi je ostalo da podmitim tvog doktora samo da bih morao da pratim tvoje stanje.

Kriv sam sinko ali ti si moja krv, nisam želeo . . . nije mi to bila namera . . .

- Je li on plakao ovde? – kao da je papir bio mokar.

Kada mi je tvoj doktor rekao da umireš i da ne mogu naći srce za tebe ja nisam znao šta bih, samo sam vozio. Nisam bio pažljiv, vozio sam prebrzo i iz suprotne strane je naišao automobil, vozač tog automobila je bio pribraniji od mene i skrenuo je auto da me ne bi udario ali nažalost zabio se u banderu . . . Stao sam, jesam. Izašao sam iz automobila i krenuo da zaustavim nekog jer si ti umirao . . . ali . . . đavo te šećerom mami . . . Okrenuo sam se u trnutku kada je vozač automobila otvorio vrata i bukvalno ispao iz njega. Tražio je pomoć sine, ali samo jednom a onda se onesvestio.

Ja nisam naročito pametan čovek, to si ti uvek isticao ali moja pokojna majka je govorila da sam „prokleto srećan". Moja prva pomisao je bila da pomognem, jeste, ali kada sam ga dodirnuo i osetio kako mu je puls slab setio sam se da u tom trenutku i ti umireš. Zato sam čekao, čekao sam da prestane da diše . . .

- Tata . . .

Izvukao sam telefon, pozvao tvoju bolnicu i rekao da je čovek doživeo nesreću a onda sam ušao u svoj auto i odvezao se.

Gledao sam kada su ga dovezli, čuo sam kada su spomenuli da je donor i jedna sestra je rekla da imaju pacijenta koji umire, to si morao biti ti jer ja sam oduvek imao sreće u životu.

Da bio si ti, srce tog čoveka si dobio ti.

Dišem duboko i hvatam se za grudi. Jebote diši. Sklonim pismo i pokušavam da dišem ujednačeno. Jebote Donalde.

- Dođavola! – šutnem u sto.

Smirivao sam se jako dugo a oda sam uzeo ponovo pismo i okrenuo ga.

Možda ćeš razumeti a možda i ne ali ti si morao da živiš, ti si moje dete, dete koje sam izgubio zbog svoje naivnosti i loših odluka, nisam mogao da dozvolim da odeš a da se ne iskupim za ono što sam učinio.

Možda ćeš mrzeti svog oca ubicu a možda i ne. Nikad ne bih napisao ovo pismo ali da me jebeš ali izgleda da me je sreća napustila. Kada sam saznao sa kim živiš, koga planiraš da oženiš i čije dete želiš da usvojiš znao sam da je vreme za moju ispovest. Pretpostavljam da si do sada zaključio da sam ja ubio Luku Prajsa, čoveka čiju verenicu želiš da oženiš, čoveka čije dete želiš da usvojiš i čoveka čije srce nosiš.

Znam da ti ne veruješ u sudbinu ali ko zna? Možda na ovaj način plaćaš dug svog oca.

- Koji dug? Zbog tebe je čovek mrtav. Čovek koji je imao porodicu, divnu porodicu i ispunjen život.

Ali gledajući te ovako sa strane deluješ srećno, deluješ srećno sine.

Znam da mi ne duguješ ništa ali pazi na Emili, ona je jedino što mi mami osmeh na lice, iako nije moja. Na kraju pisma ostaviću ti podatke o fondu koji sam osnovao za Emili a za koji Dajana neće saznati. Pobrini se da ima sve što joj je potrebno jer za razliku od mene, čoveka koji nije imao snage da sredi svoj život, čoveka koji nije umeo da se suoči sa svojim greškama i čoveka koji je kukavica, ti si čovek koji se u životu vodio onim što je pravedno ma koliko to bilo nezahvalno.

Što se tiče tvoje buduće supruge, rekao bih joj da mi je žao ali mislim da to nije dobra ideja.

- Misliš? – od muke počnem da se smejem.

Nisam ja loš čovek sine, samo sam donosio loše odluke u poslednje vreme. Kriv sam ali pronađi negde u sebi snage da mi ipak oprostiš.

Da ti oprostim? Ubio si čoveka, ubio si čoveka i dopustio da ja uzmem sve što je njegovo. Dopustio si da volim sve što je njegovo.

- Mia . . .

Povredio si Miu, toliko si je povredio tata . . . I Miltona i Klaru, Rajli . . . Noru . . . Lišio si dete oca.

Kako da pogledam Miu u oči znajući da joj je moj otac priredio najveću bol u životu? Sve što je prošla, zidove koje je izgradila . . . Kako?

- Imaš veliku sreću što si već mrtav oče, veliku.