Samo ona

Deo mog života

- Jesi li siguran? – pitam još jednom Artura.

- Naravno da sam siguran, ja ću otići po nju i dovešću je ovde, uostalom nije prvi put.

- U redu ja završavam za dva sata pa dolazim kod vas – nasmešim se.

- Da draga.

U gužvi sam cele nedelje a kao za inat moja majka je na krstarenju sa penzionerima koje će trajati tri meseca a otišla je pre dve nedelje. Srećom Artur mi ponaže sa Norom, kad ja ne mogu on je dovede iz vrtića, igra se sa njom, vodi je u šetnje, u zoološki vrt, odvede je kući ili je dovede u njegovu kancelariju, ludak je naredio da od jedne prostorije naprave sobu samo za nju, mada više dođe kao neka mini igraonica, a moja ćerka je naravno oduševljena. Svi njegovi zaposleni misle da je Nora njegova ćerka a on ne negira tu glasinu. Od samog početka funkcionišemo kao porodica i to Artur stalno naglašava, insistira da živimo zajedno a ja sve nešto vrdam, on ne shvata da ja imam majku i ne mogu da je ostavim da živi sama.

. . .

- Ćao Grejs jesu li Nora i Artur unutra? – pitam Arturovu novu sekretaricu, dopada mi se.

- Jesu, samo što sam im odnela picu.

- Hvala.

Uđem unutra i zateknem Norucu kako jede a Artur telefonira.

- Bebo jesi li gladna? – poljubim je.

- Nova puno gadna – požalila se tužno i odgrizla parče pice.

- Onda jedi – ostavim je i poljubim Artura u obraz, voli to.

- U redu, čujemo se za ugovor. Takođe – prekinuo je vezu.

- Stigla si.

- Jesam, znam da kasnim ali imamo cele nedelje probleme na poslu – požalim se i ostavim stvari.

- Mogu li da pomognem? – ponudio je.

- Rešavamo ne brini – firma je njegova ali ne meša se u upravljanje.

- Zvalali su me Milton i Klara, sutra se vraćaju i žele da dođemo kod njih na večeru, nedostaje im Nora – obavestim ga.

- Baka i deka? – Nora se oduševila.

- Tako je, dolaze sutra – obavestim je.

- Jupi.

- Rekla si im za nas? – pita me kao da ne veruje.

- Zašto im ne bih rekla? Oni će uvek biti deo mog života, i oni su moja porodica.

- Mislio sam da ne znaju.

- Zašto to misliš?

- Imao sam takav osećaj.

- Arture, zajedno smo već koliko? Pet meseci?

- Skoro šest – ispravlja me.

- Šest, saznali bi od nekog, mi se ne krijemo. Mislila sam da je najbolje da to čuju od mene.

- Jesu li u redu sa ovim?

- Naravno da su u redu, oni žele ono što je najbolje za nas, uostalom dopadaš im se.

- Ja sam šarmantan tip – nasmešio se.

- Jesi.

- Pa onda pretpostavljam da nema više prepreki da se preselite kod mene.

Automstski spustim picu.

- Nema prepreki?

- Mislio sam da odbijaš zbog Lukine porodice.