SAMO JEDNA NOĆ.

BLAME

-Hobi

Jimin je samo hladno izašao iz sobe za sastanke. Ustao sam i prišao ženi koja je plakala.

"Gospodjo meni je jako žao u njegovo ime. Hladan je otkako ga znam i vaša kćerka ga je naljutila. Popričajte s Emmom i recite joj da se ispriča jer napravit će joj pakao od života. Ako je tako rekao tako će i uraditi. Oprostite još jednom."-izašao sam i ja.

Jimina poznajem cijeli svoj život. Družimo se otkako sam imao 4 godine. Njegov otac je dosta pomogao mom i tako se znamo. Cijeli moj život Jimin je bio ovako hladan. Na svog oca je. To je jednostavno njegova priroda.
Na sve je hladan. U ljubav ne vjeruje, vjeruje da je sve to pravi čovjeka slabića. A čovjek koji je slabić postaje nitko. Njegove riječi.

Sišao sam do Jimina da ga malo smirim. Jer sigurno je živčan. Ne voli da mu netko blati ime. Emma je bila glupa kada je to uradila. A još Jimin kakav je to ne zaboravlja. Natjerat će je da uradi šta god on želi.

"Brate kako si?"

"Dobro."

Ušla je u auto i krenuo voziti. Do LA ništa nije ni progovorio.

"Brate e vidi, smiri se. Sredio si šta si trebao i to je to."

"Ma ne znam Hobi cijela država misli loše o meni. Klub mi propade. Tko će me za par godina shvaćati ozbiljno kada preuzmem tatin posao."

"Jimin. Sve će biti okej. Proći će, već za par dana ljudi ce na to zaboravit."

"A valjda hoće."

"Hajde vodim te  a piće u tvoj klub hahah"

"Uu jako ćeš me počastit."

Kroz zafrkanciju smo rekli i krenuli do kluba.

"Oo gospoda je tu."-Damir nas je pozdravio.

"Kako ide Damire"-Jimin će odmah.

Stalo mu je do ovod kluba. Vidi se to
Radio je puno na njemu.

"A šefe isto.. Slabo. Možda bi trebali pustit slobodan ulaz ili nešto da ljudi krenu ponovo dolazit."

"Daa Jimine to je dobra ideja."-podržao sam Damirov prijedlog.

"Ma nee ne to nikako. To je jadno. Moraju sami doći. Tako izgleda kao da ih molim da se vrate. Ma vratit će se oni kada vide da je ovdje najbolje."

Možda je upravu. Njegove žurke su najbolje. Svi su zadovoljni i muzikom i svime.

-Emma

Sjedila sam za laptopom i gledala seriju dok me netko nije prekinuo zvonom na vratima.
Sva čupava i nikakva silazim stepenicama i otvaram  vrata.

"MaMmaa otkud vii?"-pitala sam ih u u čudu. Nisu trebali još dolaziti. Bar ne za dva mjeseca. Drago mi je što su tu. Trebali su mi, oboje.

"Otac i ja smo dobili otkaz. "-mirno mama reče.

Otkaz? Otkud to? Oni su jako vrijedni to se nikako nije moglo desiti. Sjeli su za kauč. Mama pored mene a tata pored mame. Uzela me za ruku i nježno tihim glasom pitala:

"Kćeri moja lijepa, iskreno mi reci može?"

Klimnula sam glavom a ona je nastavila:

"Šta si ti uradila Parkovom sinu. Jiminu?"

Čujevši Jiminovo ime srce mi se zaledi i pukne..otkud im to? Otkud im Jimin?

"Mmolim? Jimin? Otkud to?"- nervozno ću.

"Emma iskreno mi reci šta se desilo. Jesi li u nevolji?"

Na mamime rijeći krenula sam u plač.

"Mama ja sam kriva. Naljutila sam ga. I sad me ne želi ostaviti na miru."

Nisam joj mogla reći da sam prvo sa njim spavala. Mislim cmon tko bi rekao svojima da su spavali s nekim u mom slučaju s nepoznancem.

"Šta si uradila? Šta si ti svojim jezikom uvrijedila pametnjakića. Zbog toga smo i dobili otkaz. Uzeo nam je posao i rekao da se tebi zahvalimo."-tata je počeo dramiti.

"Marko, smiri se. Naći ćemo drugi posao uredu je."-mama ga je pokušala smiriti.

"Koji drugi posao Marie? Koji? Kredit moramo vratiti, pa liječenje tvoje majke. Ovo je bio dobar posao."-razočarano će tata.

"Mama tata jako mi je žao. Ja sam kriva za sve. Zbog mene ćemo bankrotirat. Nisam razmišljala šta radim."-kroz plač sam rekla i otišla u sobu gdje sam nastavila plakati.

Suze su mi same išle, nisam ih mogla ni kontrolirati. Mrzila sam sebe, život, njega. Otkako je došao u moj život sve je krenul naopačke. Cijeli život sam si uništila. Osjećam se jako teško iskorišteno, prevareno izmučemo. Kada bih samo mogla pobjeći od ovog pakla. Za sve sam ja kriva. Kriva sam i za onu noć sa Jiminom, kriva sam za Luku za mamim i tatim posao. Mislila sam da sam jaka da me briga za sve. Nisam ista kao prije 4 mjeseca.

Mama me par puta zvala ali se nisam odazivala. Kada je noć pala uzela sam mobitel pare i duks i krenula vani. Išuljala sam se iz kuće i krenula na mjesto koje me smiruje. Mjesto gdje sam uvijek išla kada sam bila tužna.

Penjala sam se uz brdašce. Do tog mjesta trebalo mi je pola sata pješke pa sam stavila slušalice u uši i polako šetala. Pustila sam si pjesmu od Billie Eilish i Khalida Lovely. Pjesma sama po sebi napravila je moj život sve težim dok sam se penjala uz brdašce.
Kada sam stigla do mjesta sačekalo me nečije auto. Ovo je drugi put ovo nitko ne bi trebao znati osim mene i moje bake koja je preminula prije 13 godina.