Skarlet Jang je 30-godišnji psihijatar koji nakon monotonih slučajeva dobije jedan koji se ne odbija tako olako - slučaj serijskog ubice. Na početku joj to predstavlja vrstu izazova, ali šta će se desiti kada više ne bude sigurna u verodostojnost sa...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Graciozno je koračala ka grandioznoj građevini koja se nalazila ispred nje dok joj je vetar mrstio nemirnu valovitu kosu. Građevina se sastojala od kamenih zidina koji su joj davali nagoveštaj starovekovnog dvorca u kojem su obitavale kraljevske porodice i uživale u raznoraznim svečanostima. Skarlet se neprimetno sebi osmehnula pomislivši kako bi bilo zanimljivo obući jednu od viktorijanskih haljina za bal koji se održavao u čast kraljevske porodice.
Zakoračivši u odaje veličanstvene zgrade, zatekla je na recepciji plavokosu i razdraganu sekretaricu Pejton. Učtivo joj je klimnula glavom u znak pozdrava i uzela zahvalan srk tople kafe koju je držala u rukama. Dobra stara Pejton, posmilila je.Kako li je samo uvek tako vesela? Nikada nije preterano sa njom pričala – i to je pričala kada je morala, a ne svojevoljno. Znala je da ima isto dvadeset sedam godina kao i Skarlet i da je joga bila njen život – ali bože, kako je samo naporna. Toliko je razdragana da je Skarlet imala utisak da crpi svu energiju iz nje. To ne bi trebala da govori kao jedan psihijatar, zar ne?
Skarlet nije preterano volela da se ,,meša'' sa ljudima. Volela je svoju samoću, kafu i dobro staro razmišljanje u tišini. Volela je povremeno da bude mračna i uvrnuta. Dovoljno da začini svoj turobni monotoni život. Ali ne da ga začini Pejtoninim šljokicama jednoroga kao što bi to ona želela.
Na tu pomisao joj se želudac stegao poput kamena, a ona je shvatila da tog jutra nije ništa pojela. Obećala je sebi da će se kasnije počastiti ogromnim čizburgerom iz malenog restorančića u njenom komšiluku. Barem se nadala da će čuti srećne vesti od doktora Vilsona. Obično je mogla da raspozna u njegovom glasu kada ima dobre vesti za nju.
Profesor doktor Džordž Vilson (nimalo prepotentno, zar ne?) je bio Skarletin mentor dok je studirala na Stenfordskom univerzitetu. A sada je već... pa, opet mentor. Nakon završenih studija, bio je i više nego velikodušan da joj ponudi mesto u svojoj ordinaciji. Naravno, na početku bi samo stažirala, ali opet, to je bila prilika koja se ne propušta. Kako se ono kaže, svi putevi vode u Rim? E pa, njen put vodi ka mnogobrojnim vratima koje stažiranje u ordinaciji Džordža Vilsona pruža.
Džordž Vilson je bio četrdesetdevetogodišnji psihijatar, sa svojom ordinacijom u centru grada. Prosto nije bilo moguće da živite u Kaliforniji, a da niste čuli njegovo ime barem jednom. Radio je sa brojim poznatim ličnostima, sa policijom na bezbroj slučajeva; što sa žrtvama zločina, što sa onima koji su te zločine počinili. Bio je veoma istaknut u svojoj branši i njegov ego nikome nije dozvoljavao da to zaboravi.
I da, s vremena na vreme bi bio dobre volje i dodelio joj neki svoj slučaj. Obično to nije bilo ništa preterano uzbudljivo kao slučajevi na kojima je on radio i samim tim se proslavio, ali nije očajavala. Osećala je da je danas njen dan.
Njene krvavo crvene salonke su zatupkale na hladnim pločicama hodnika, naglašavajući njen dolazak. Stala je ispred drvenih vrata koja su bila blago odškrinuta i čula prigušen ljutit glas svog mentora. Razgovarao je sa nekime na telefonu.
