Skarlet Jang je 30-godišnji psihijatar koji nakon monotonih slučajeva dobije jedan koji se ne odbija tako olako - slučaj serijskog ubice. Na početku joj to predstavlja vrstu izazova, ali šta će se desiti kada više ne bude sigurna u verodostojnost sa...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Besna. Bože, koliko je samo bila besna. Špartala je kroz dnevni boravak sa rukama na bokovima poput razjarenog risa. Njen krzneni prijatelj ju je ležerno posmatrao sa fotelje u kojoj je ležao sklupčan. Već su bili kasni noćni sati, a ona i dalje nije mogla da prestane da se živcira oko Sebastijana i čitavog slučaja. Ko on misli da je?
Ukopala se u mesto kraj kauča i shvatila koliko je nepce zaprao svrbi i pecka istovremeno. Morala je brzo da popije nešto. Nešto alkoholno čiji će ukus da joj spere bes iz tela i ostaviti da tupo leži na kauču bez trunke osećanja. Kao što je njeno omiljeno crno vino. Ne, bilo joj je potrebno nešto jače. Viski. To će rešiti stvari.
Odšetala je do kredenca u kojoj je bio smešten sav fin i žestok alkohol u kojem je utapala svoja osećanja koja su bila prejaka za nju samu. Izvukla je skupocenu, jedva načetu flašu viskija koju je dobila od njenih i Andrejevih zajedničkih prijatelja sa fakulteta kada su obelodanili svoju veridbu. Setno je gledala u flašu koju je držala u rukama i razmišljala o njima. Bes je na trenutak jenjavao jer je preovladala melanholija u njenim grudima. Koliko joj je samo nedostajalo to vreme kada je sve bilo drugačije. Rasterećenije. Sada je već prošlo više od godine kako je sa tim istim prijateljima izgubila svaki kontakt. Nije želela da je išta seća na Andreja jer joj je to sve nanosilo još više boli od one koju je zapravo osećala. Sebično, zar ne? Odreći se onog zbog čega će Andrej večno živeti. Ljubavi prema njemu i uspomena koje su zajedno delili su sebično svi oni čuvali za sebe ne želeći da je očuvaju zajedno. Gorčina je opasna stvar; tera te da kopaš po ranama koje su davno mogle zaceliti.
Tromo se podigla na noge i iz kredenca u kuhinji izvukla čašu i sasula pozamašnu količinu braonkaste tečnosti u istu, dodavši dve kockice leda. Taman kada je približila času usnama i njegov oštar, opojan miris joj zagolicao nozdrve začula je snažno kucanje na vratima. Tomas. Njegovo ime joj je poput nežnog sunčevog zraka zatreperilo u mislima. Očekivala ga je. Štaviše, ona je bila ta koja ga je pozvala da dođe. Znala je da mora da razgovara sa nekime o onome što se desilo danas, a trenutno nije znala bolju osobu od šarmantnog detektiva u kožnoj jakni. Ko bi rekao da će utehu pronaći u osobi sa kojom je radila na slučaju. Čudni su putevi koji nas vode kroz život.
I dalje sa čašom u ruci, prišla je vratima i letargično ih otvorila. Njene umorne oči su se susrele sa vidno živahnim očima lepog detektiva. Stisnuo je usne uz slabašan osmejak i klimnuo glavom u znak pozdrava. Nije imala snage da mu uzvrati pozdrav te se samo pomerila ne bi li ga pustila u unutrašnjost svog doma koji odavno to nije bio. Njegov pogled je odleteo ka čaši koju je držala u rukama pa su njegove obrve zaigrale od zainteresovanosti.
,,Izgleda da sam propustio zabavu'', zaključio je smeškajući se. Skarlet je bezvoljno ponovo krenula da korača po sobi dok se on smestio u kauč nasuprot Feliksa koji je spokojno preo. Znatiželjno ju je proučavao. Izgleda da čoveka iz detektiva možeš isterati, ali detektiva iz čoveka nikada. ,,Rekao bih da sam propustio nešto.''
