Skarlet Jang je 30-godišnji psihijatar koji nakon monotonih slučajeva dobije jedan koji se ne odbija tako olako - slučaj serijskog ubice. Na početku joj to predstavlja vrstu izazova, ali šta će se desiti kada više ne bude sigurna u verodostojnost sa...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Prvi put se našla ispred rehabilitacionog centra Divajn Mersija i osmotrila divnu prirodu koja je okruživala ovaj objekat. Ispred zgrade koja je bila novoizgrađena za razliku od hladne i kamene gromade Grand Valija se nalazilo široko travnato prostranstvo koje je bilo ukrašeno divnim prolećnim cvećem poput lala i ljubičica. Nekoliko pacijenata se šetalo ispred centra uživajući u divnom suncu i svežem vazduhu.
Skarlet je ušetala u zaslepljujuće osveljenu prostoriju i našla se pred recepcijom za kojom je bila smeđokosa devojka sa širokim osmehom na licu.
,,Dobar dan, gospođice'', uljudno ju je pozdravila, a Skarlet joj uzvratila. ,,Kako vam mogu pomoći?''
,,Želela bih da vidim svog brata, Luka Janga.''
,,U redu. Kako se zovete?''
,,Skarlet Jang.''
,,Samo momenat'', iskuckala je nešto na tastaturi ne bi li proverila podatke koje joj je Skarlet dala i onda je lagano ustala sa stolice na kojoj je sedela signalirajući da krene za njom. Skarlet je morala da ubrza korak jer je recepcionerka bila previše brza za nju. Na trenutak se zapitala da nije slučajno takmičenje u džogingu za koje nije znala.
Centar za rehabilitaciju je bio izuzetno prostran i imao je bezbroj aktivnosti kojim su držali pažnju svojim pacijentima tokom čitavog dana. Recepcionerka, na čijoj pločici na grudima je stajalo ime Rejčel, ju je dovela do velike prostorije u kojoj se nalazilo desetak pacijenata koji su ubijali vreme raznoraznim razonodama. Neki su igrali stoni tenis, neki su se prepirali oko društvenih igara, a neki su leškarili na tamnom kauču u centralnom delu prostorije i gledali neku dokumentarnu emisiju na televizoru. Rejčel ju je dotakla po ramenu i pokazala na grupicu koja se prepirala oko društvenih igara i nešto joj rekla, ali je to za Skarlet bilo poput šapata koji je dopirao sa druge strane planine kada je ugledala njegovu svetlu kosu. Odmah je znala da je to on.
Bojažljivim korakom je krenula ka stolu za kojim su sedeli četiri muškarca različitih životnih dobi; po Skarletinoj slobodnoj proceni između dvadeset jedne i četrdeset pet godina.Najmlađi momak koji je sedeo kraj Luka je podigao glavu i u njegovom pogledu jevidela znak prepoznavanja. Verovatno mu je Luk pokazivao njihovu poslednju zajedničku sliku za koju je znala da je uvek držao u svom novčaniku, prošlo je Skarlet kroz glavu. Crnokosi mladić ga je brže bolje munuo laktom u grudi i Luk se cimnuo uz prigušen jauk podignuvši pogled ka njoj. Sledio se istog trena kada ju je ugledao, poput ljudi koji su pogledali Meduzu uoči i ostali zauvek skamenjeni.
Videla mu je strah i nesigurnost u pogledu. Nije mu zamerala, nije ni zaslužila da je gleda drugačije. Progutala je knedlu i slabašno se osmehnula, pa je videla da mu je to bilo dovoljno ohrabrenja da ustane i priđe joj. Nervozno je trljao dlanove, te ne znajući šta da uradi sa njima, stavio je šake u džepove pantalona. Ćutke ju je posmatrao. Delovao je još svežije i zdravije nego poslednjeg puta.
