Skarlet Jang je 30-godišnji psihijatar koji nakon monotonih slučajeva dobije jedan koji se ne odbija tako olako - slučaj serijskog ubice. Na početku joj to predstavlja vrstu izazova, ali šta će se desiti kada više ne bude sigurna u verodostojnost sa...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Telo joj je utrnulo od umora i neispavanosti, te se jedva izdigla iz kreveta kako bi se spremila za još jedan razgovor sa Sebastijanom. Bilo joj je čudno kako je to bio jedini posao i distrakcija koju je imala čitave nedelje. Obično bi radila sa još nekoliko pacijenata, ali je doktor Vilson bio i te kako spreman da prihvati sve njene pacijente ne bi li bila stoprocentno fokusirana na Sebastijanov slučaj. Bar je tako rekao.
Prisetila se njihovog poslednjeg razgovora i osetila kako joj se stomak vezuje u čvor. Nije mogla da shvati zašto je Vilson toliko opterećen time šta će ona reći Sebastijanu. Nije više mala devojčica, zna kako sebe da sačuva. Naučila je to u poslednjih nekoliko godina da radi kao profesionalac. Nije nešto čime bi trebala da se hvali niti ponosi, ali je veoma rano shvatila da život veoma često nije fer i da treba da se pomiri sa time.
Dok je poslednji put proveravala da li je sve spremila za polazak, začula je tiho kucanje na vratima. Zvučalo je kao da se neko koleba. Zapitala se ko bi mogao tako rano da je poseti, posebno što nije bila bliska gotovo ni sa kime i posetioce nije imala toliko dugo da se ni ne seća kada je bio poslednji put. Osim naravno, ako izostavimo detektiva Kaligana od pre nekoliko večeri. Od te pomisli joj je ponovo jurnula boja u obraze.
Prišla je laganim korakom vratima i otvorila ih. Lice joj se skamenilo, a oči razgoračile. Telo joj se toliko ukrutilo da se osetila kao da je upala u živo blato i ono ju je polako gutalo u beznađe. To je bila poslednja osoba na ovoj planeti koju je želela da vidi. Luk.
Oči su mu bile crvene kao da nije spavao noćima, telo mlitavo, a lice belo poput krpe. Prebacivao je težinu s jedne noge na drugu. Videlo se da mu nije bilo drago što se nalazi ispred nje. I što se nje ticalo, njoj je još manje. Njegova svetla kosa je bila umršena od vetra, ali je i pored toga delovao nekako svežije nego poslednjeg puta kada ga je videla. Kada je to uopšte bilo? Pokušavala je da se priseti. Bio je mršav poput stabljike, bolesnog pogleda i drhtavih ruku. Došao je da joj traži novac. Prokleti novac. Sada je, iako je bio bled, delovao svežije, bio je sveže obrijan i lice mu nije delovalo toliko bolesno. Zaključila je da je razlog takve boje to što se našla sa njim oči u oči. Takođe je nabacio i koje kilo, te mu odeća nije vidljivo visila i ponovo je moglo da se nasluti koliko je ranije bio privlačan.
Njegove zelene oči su bila identična njenim, samo što je nekadašnji sjaj koji je krasio oba para davno iščezao; sahranjen je sa ljudima koje su oboje voleli. Oboje voleli i izgubili. Gorčina i bol joj je napunio oči suzama, ali nije želela da se rasplače. Progutala ih je ostavivši samo svoj ponos ispred sebe.
,,Zdravo, seko'', napokon se oglasio. Njegov glas je za nju sada zvučao poput škripe krede na tabli iako je nekada bio najlepši poj ptica pevačica.
,,Šta tražiš ovde?'', drsko ga je upitala. Pognuo je pogled, nesigurno stavivši ruke u džepove. ,,Jesi li opet došao da mi tražiš novac?''
