Silent Boy

24.

Dugo je nepomično sedela na podu i zurila u neodređenu tačku na zidu dok je grcala u suzama. Njen um još uvek nije mogao da sažvaće pređašnje događaje koji su se odigrali takoreći u nekoliko minuta. Izgubila je pojam o vremenu i nije imala predstavu koliko je dugo bila nepomična. Feliks, koji ju je svojom žutom glavicom ćušnuo u lakat, ju je vratio u stvarnost. Trgla se tim gestom i momentalno ustala. Plitko je disala dok je unezvereno tragala za ključevima i telefonom koji je ispustila na pod i koji je završio ispod fotelje na kojoj je ranije sedela. Kada ih je napokon pronašla, izletela je iz stana ne razmišljajući da li joj je to možda poslednji put da napušta svoj dom.

Vožnja do Tomasove kuće je delovala kao beskonačni vorteks koji je usisavao sve pred sobom, uključujući u nju samu. Nije mogla da se usresredi na put. Ruke koje su počivale na volanu su drhtale, a vid joj je bio zamućen zbog suza koje nisu prestajale da naviru.U glavi su joj navirale scene beživotnog Tomasovog trupla i Sebastijana koji joj je zabio nož u leđa. Zašto bi učinio tako nešto nakon svega? Iz misli ju je presekao auto čiji je vozač legao na sirenu ne bi li je dozvao pameti da se vrati u svoju traku. Naglo je cimnula volan i izbegla sudar koji joj je koju sekundu kasnije bio neminovan. Hitro je zakočila na sred puta, svesna činjenice da je upravo mogla da pogine. Iz grla je ispustila bolan krik, ljutito lupivši šakama o volan tako da su je prsti zaboleli. Morala je da se pribere. Morala je da se pribere odmah. Ne može sebi da dopusti sada taj luksuz rastrojstva. Nečiji život je zavisio od nje.

Petnaestak minuta kasnije se našla ispred Tomasovih vrata. Nekada su joj se javljali leptiriću u stomaku od uzbuđenja što će ga videti i što će biti na u njegovoj kući. Ali sada, sada je osećala kao da joj se hiljadu sitnih trnaca sporo zabija duž kičme i unutar utrobe da je mislila da će joj pozliti svakog časa. Bojažljivo je drhtavom rukom pokucala na vrata.

Nekoliko trenutaka kasnije, na vratima je videla crnokosog mladića, bledog, oznojenog lica i uspaničenog pogleda. Bio je uplašen.

,,Sebastijane'', tiho je prevalila preko usana, pokušavajući da prikrije svoj strah. Sebastijan je razdvojio usne i pažljivo je osmotrio, a onda ju je hitro uhvatio za ruku i povukao ka sebi, ne dajući joj mogućnost da odreaguje. Zalupio je vratima i prislonio ju je uz hladno drvo, našavši se toliko blizu nje da je osetila njegov dah na svojim usnama. Vazduh je bio pun tenzije, a njihove oči su bile uperene jedno u drugo. Izgledalo je kao da je njihov pogled mogao da govori, ali je Skarlet osećala kao da su se oboje izgubili u prevodu. Grudi su joj se nemilosrdno dizale pod njegovim, nesposobna da bilo koji korak načini. Njegova leva ruka je sada bila na njenom kuku, a u desnoj, koja je bila slobodna, nešto je zasijalo poput oštrice što je Skarlet spazila krajičkom oka. Bio je to nož.

Ali bila je sigurna da je začula pucanj kada je razgovarala sa Tomasom. Gde je onda pištolj?

Ustuknula je kada se hladan metal našao na goloj koži njenog vrata, pokušavajući da se priljubi još više uz vrata iako to fizički nije bilo moguće. ,,Skarlet'', bolno i tako poetično je izustio njeno ime, čineći da to zvuči poput poezije koja će u tebi probuditi melanholičnost i razbiti srce na komade. Pogled mu je bio molećiv. ,,Budi oprezna. Nemoj da ga provociraš, brzo plane. Preklinjem te.''

Bila je previše unezverena da bi išta stigla da izusti, te ju je Sebastijan oprezno uhvatio za ruku i prislonio je na svoje grudi, obavivši svoju levu ruku oko njenih grudi tako da mu je šaka počivala na njenom desnom ramenu dok je oštrica noža i dalje počivala na njenom vratu. Nesigurnim i tromim korakom je krenuo sa njom kroz hodnik, a Skarlet nije znala šta da očekuje. Mogla je da oseti kako mu srce tutnji u grudima kao da će eksplodirati svakog trenutka.