Silent Boy

Epilog

Šest meseci kasnije

,,Jednoglasnom odlukom porota je odlučila da je optuženi, Sebastijan Karter, po navedenim tačkama krivičnog dela proglašen nevinim'', monoton glas devojke u poroti je odzvonio poput najlepše pesme za Skarlet i Tomasa. Ushićeno su ustali i jedno drugo dočekali zagrljajem. Skarlet još uvek nije mogla da zagli Tomasa onoliko jako koliko je želela jer je rana od metka nakon hitne operacije i nekoliko dana provedenih u bolnici i dalje bila osetljiva na dodir.

Sebastijanovo lice se ozarilo i nakon toliko vremena, prvi put je videla istinsku sreću na njegovom licu. Opuštenost. Neverovanje da se nakon smrti svog usvojitelja njemu dešava nešto lepo u životu. Nešto što je mislio da nikada neće biti moguće. Nešto što je mislio da nije zaslužio. Pobedonosno je zagrlio svog advokata i pogledao ka Skarlet i Tomasu, u čijem je zagrljaju Skarlet vijala barjak u znak pobede.

Napokon je sve izašlo na videlo i svi su bili oslobođeni ogromnog tereta koji se mesecima skupljao u njima. Džordž Vilson je bio manipulativni i sadističi sociopata, bez trunke emocija, sposoban da načini najgore stvari i svom najbližem. Uspeo je da izmanipuliše Elizabet Halou koja je radila u Drugoj šansi jer je bila ludo zaljubljena u njega godinama. Govorio je da će je jednog dana oženiti i da će podizati Sebastijana zajedno. Malog povređenog Sebastijana koji je toliko bio namučen u životu i kojem je bila potrebna ljubav i sigurnost. Naravno, nikada nije ni saznala kakvim se grozotama zaista bavio iza zatvorenih vrata. Sebastijana je čuvao u svojoj napuštenoj vikendici udaljenoj tridesetak kilometara od svog doma; iz tog razloga niko nije ni znao da je on uopšte ima sina – usvojenog ili biološkog. Koliko god odvratan i monstruozan bio, ne može se poreknuti da je bio ekstremno inteligentan. Svaki korak je detaljno razradio, toliko detaljno da je bez posledica decenijama prolazio. Mnogo čak i pre Sebastijanovog rođenja. Na njegovu žalost, samo je jednu stvar prevideo. Skarletinu želju da se izbori za pravdu.

Skarlet i Tomas su izašli isped sudnice, udahnuvši svež prolećni vazduh. Bili su okrenuti leđima kada im je prišao Sebastijan. Bio je obučen u crno odelo i belu košulju, davši mu izgled pravog gospodina iz crno-belih filmova. Stidljivo se osmehnuo.

,,Ne znam šta da vam kažem'', započeo je. ,,Neizmerno sam vam zahvalan na svemu što ste učinili za mene. Ne znam ni kako da vam se odužim.''

,,Postoji samo jedan način da nam se odužiš'', reče Tomas. ,,Ti si dobar čovek. Dobio si drugu šansu da nadoknadiš sve što ti je neko drugi oduzeo godinama unazad. Živi život punim plućima. I živi ga kako dolikuje. Nemoj to nikada protraćiti. To je jedini način da se odužiš'', prijateljski je položio ruku na Sebastijanovo rame.

,,Neću protraćiti'', reče kratko. ,,Obećavam.''

,,Moram nešto da obavim na brzinu'', odgovori Tomas naprasno. ,,Ostaviću vas nasamo.''

Okrenuo se ka Skarlet i namignuo joj. Skarlet je mogla da oseti kako joj crvenilo juri u obraze. Posle toliko meseci i dalje nije bila imuna na njegov šarm.

,,Ponosna sam na tebe'', reče Sebastijanu uz osmeh.

,,A ja ne znam šta bih radio da tvoja tvrdoglavost nije bila toliki trn u oku'', nasmejao se.

,,Pa, budimo srećni što nikada to nećemo saznati.''

,,Znaš, sve mi ovo deluje kao san'', reče pomalo tiho. Gotovo kao da ni sam ne veruje da je sve ovo zapravo stvarnost. ,,Konstantno imam želju da se uštinem i očekujem da ću se probuditi u onom staklenom paklu i ponovo čekati kada ću te videti kako bismo natezali oko tvoje želje za pravdom.''