Uzmi moju ruku🔚

Back to past

-Tako mi je drago što ste se pomirili.
-I nama je Karin, ali znala sam ja da on neće moći bez mene. Moja zamka je bila previše dobro osmišljena.
-A je li?
-Od momenta kada sam ti dala svoj predlog do sada, znala sam da nećeš odoleti mom šarmu.
-Stefano stvarno mi je drago zbog vas, bilo je i vrijeme da i ti nađeš nekog. - doda Lucijan
-Nego kada se vraća Dante? - pita Karin
-Pa neće skoro, mislim da ostaje skoro mjesec dana u Londonu.-odgovara Stef.
-Radujem se našem upoznavanju, čula sam puno toga o njemu. Mislim da smo slični.
-Sestro nemaš pojma koliko.
-Daj Karin, sad ispada kao da sam u vezi sa Danteom, a od same pomisli me hvata jeza... - svi smo počeli da se smejemo.

Sada kada smo konačno zajedno i kada znam da je moj, osjećam neopisivu sreću. Tako je lijepo biti voljen.

-Ovaj film je stvarno bio dobar.
-Šta sam ti rekla, samo ti mene slušaj.
-Naravno, nego šta kažeš da prespavaš ovdje večeraš?
-Ne moraš dva puta da me nudiš, ja i tako mislim da bi nam lakše bilo kada bih se uselila.
-Vidjećemo, možda kasnije. Nego sjutra se Dante vraća pa sam mislio taman da se upoznate.
-Naravno, to bi bilo super.

Ne znam zašto, nismo dugo zajedno, ali ja bih sa njim sve i to odmah. A on sve odlaže,razumijem ga u jednu ruku ali isto tako sam nestrpljiva. Hm da se ja pitam već bi bio zaprošen mali.

To veče sam spavala kao beba pored svog dragog, a narednog jutra sam se razočarala u ljubav ponovo.

Bude me poljupci i blaga sunčeva svijetlost.
-Jesi li se naspavala?
-Nikada ljepše.
-Hajde ustaj, ja odoh da nam kupim doručak.
-Važi.
Ustajem sva vesela, ali pažnju mi odvuče kamen koji stoji na stolu u ćošku sobe. Odlazim do stola i uzimam kamen. Suze mi se skupe u očima. Da li je ovo moguće....?

2006 god.

Šetam gradom i kao zaluđena klinka kakva jesam i udarim u momka koji je stajao pred ulazom.
-Jao oprosti, zamislila sam se, izvini.
-Sve okej, ja sam taj koji blokira put. - oči nam se susreću i kolena mi zaklecaju. Vau ovo mora da je dar od boga. Hvala, hvala, hvala, ovaj momak je prezgodan.
-Jesi li okej?
-Jesam,hvala.
-Hej Stef ulaziš li - upita ga neki momak
-Evo me - i ode, a ja već razmišljam kako da ga ponovo sretnem.

I nije bilo tako teško, sa drugaricom sam ponovo došla u taj klub i vidjela ga kao i on mene i tako je sve počelo. Moja prva ljubav koju nikada neću zaboraviti.
-Ćao, ja sam...
-Stef čula sam prošlo veče, ja sam Eli drago mi je.
-Takođe, ovo je moj drug......

To veče smo pričali , zezali se sa društvom i sve je bilo divno. Ali rastali smo se i ja ponovo nisam imala pa skoro nikakvih informacija o njemu.

Zato sam odlučila da zakažem naš prvi sastanak, i ponovo sam otišla na mjesto gdje smo se prvi put sreli.

-Pa šta kažeš hoćeš li izaći sa mnom, sjutra u isto ovo vrijeme ispred parka?
-Kako si sigurana da ću doći?
-Hmm....Da mi vratiš ovo.
-Kamen???
-To je bio poklon od mog oca ima moje i njegove simbole. Otac mi je umro kada sam bila mala i ovo je jedino što imam od njega.
-Jesi li sigurna da želiš ovo da daš momku kojeg poznaješ tek par dana.
-Verujem ti, znam da si i ti osjetio isto što i ja. Znam da ćeš mi ga vratiti. Pogotovo pošto znaš koliko mi znači.
-Obećavam da ti neću slomiti srce, jer upravu si i ja sam osjetio iskrice kada sam te prvi put pogledao.

I tek tako otišao je moj prvi poljubac. Mladost ludost kažu, pa mora da sam luda kad je moja prva ljubav dečko u nepoznatom gradu kojeg sam srela pre dva dana.

Sadašnjost

Okrećem kamen i ugledam inicijale. Srce me boli,steže, ne mogu da dišem. On je momak koji me ispalio, koji mi je srušio sve snove i nestao sa mojom najbitnijom uspomenom. Bijes, bol, tuga. Osjećanja su mi pomješana. Ne mogu da verujem.

Sigurno me nije prepoznao.Ali ja znam ko je on. I definitivno osjećam bijes, potrebu da ga zapalim ili premlatim. Uff, zašto je od svih on morao da bude momak koji me povrijedio. Sad kada ponovo volim, zaista volim, zašto on mora da bude osoba koju ustvari najviše mrzim.

Neću ni sekundu više ostati ovdje, i zašto ne mogu prestati da plačem.

Pokupim stvari i napišem mu kratku poruku tako da zna da je kriv i da je gotovo.

STEFANO'S P. O. V.

Otišao sam da kupim doručak meni i Elisi. S njom je sve kao sa drugog svijeta. Nisam mogao ni da zamislim da ću nekada nekog ovako voljeti. Dan mi počinje i završava s njom.

-Eli vratio sam se .-čudno zašto ne odgovara.
-Eli!Eli?! - gdje li je?Možda se tušira.

Odlazim do sobe, ali nema je. Provjerim ostatak stana i ubrzo shvatim da nije tu. Gdje li je otišla?
Pozovem je, ali telefon je ugašen. Sada se već brinem.
I dok je mene već počela da hvata panika uočim poruku na stočiću.
Lakne mi, jer je sigurno od nje.
Uzimam poruku i čitam - "Samo sam htjela da znaš da je između nas gotovo. Nikada, ni za milion godina ne bih pomislila da si ti osoba koja me najviše povrijedila. Slomio si mi srce i ne želim više nikada da čujem za tebe."

Šta.... Ništa ne shvatam, kako sam je povrijedio, kada??? Šta se događa??