Uzmi moju ruku🔚

STEFANO 'S P. O. V

Kada sam je zagrlio sve drugo je nestalo, svaka sumnja, svako pitanje. Samo sam htjeo da je zauvijek držim u svojim rukama. Priča o našem prvom susretu koji sam zaboravio zvučala je nevjerovatno. I u jednu ruku bilo mi je žao što sam to zaboravio, da nisam možda bi sada sve bilo drugačije. Ali ne vrijedi držati se izreke "Šta bi bilo kad bi bilo". Kada mi je sve objasnila nisam se čak ni naljutio, jer ne želim da nam kradem već ukradeno vrijeme koje smo mogli provesti skupa. Ne želim da trujem sebe gorčinom jer toga mi je dosta. Želim da ostavim brige iza nas i posvetim se onome šta slijedi. Predugo me prošlost vukla ka dnu, da bih opet pao u istu klopku.
...

Eli je otišla kod Karin a ja kod Dantea, dugujem mu zahvalnost.

-Hej, otkud ti kod mene?Uđi.
-Došao sam da ti se zahvalim da nije bilo..
-Stefano mi smo braća, nema potrebe za zahvalnošću.
-Pretpostavio sam da ćeš to reći.Sjećaš se našeg prvog susreta.
-Kako ne, neki klinci su zadirkivali Biju a nas trojica smo to vidjeli i pritrčali da joj pomognemo, zamalo jedni druge nismo istukli. - počnemo se smijati.
-Tada je sve bilo lako, a posle je sve palo niz liticu. Prvo moja majka, onda smrt Lukovog brata to nam je možda bilo i najgore. Luk se tada distancirao od svih.
-Ali si ga ti vratio.
-Kao i ti mene posle nesreće.
-Mislim da je to bila Bjanka.
-Ali nije samo ona. Uostalom ni tebe život tada nije mazio. Sjećam se da su ti roditelji bili stalno odsutni. To nije bilo ni malo lako.
-Naučio sam da živim bez ljubavi roditelja.Više smo kao komšije nego kao porodica.
-Znam, ali svejedno svi smo bili u mračnom ćošku, i izvukli smo jedni druge. Zato sam i htjeo da ti se zahvalim, ne samo na ovome sad, već i na svemu od prije.
-Budalo - zagrlimo se bratski,prekida nas zvono.
-E gdje sad da prekinu ovaj istorijski čas. - ode da otvori vrate i čujem
-Luk.
-E čuo sam da ste se okupili pa rekoh da svratim.
-

Neka si baš smo se prisjećali loših starih vremena..
-Stefano o čemu ovaj?
-Ma pusti ga bre, došao sam da mu se zahvalim i usput smo pričali o prošlosti.
-Ja se radije ne bih prisjećao.
-Znamo.
-Nego mi bi sada trebali da proslavimo sve ovo. - kaže Dante.
-Tebi je samo do zabave - doda Luk
-A nego do čega treba da mi bude. Mlad, lep, bogat ima da uživam kao niko nikada...

Osam mjeseci kasnije

ELISA 'S P. O. V.

-Pa neka je sa srećom vjeridba brate, ostade nam još samo Denis napast.
-Hej od kad je to moj nadimak - pita Dante.
-Oduvjek, samo ga nikada nismo koristili pred tobom...-Stef mu odgovori
-Gadovi.Ne brinite imam i ja par džokera u džepu.
-E jadne mi sa njima - doda Bija.
-Bi nije baš tako strašno. Ja i Karin smo ubole premiju.
-Potpuno se slažem sestro.
-Nego ja i Lucijan moramo ići, Matea dadilja ne može da čuva cijele večeri. A i još je mali, samo o njemu razmišljam.
-Uf sve kvarite. Sad ste kao par staraca.
-Samo se zezaj, ali vidjećeš kada dođeš u naše cipele.-kaže Lucijan
-Ha. Neće to biti skoro, ako ikada. Ja sam slobodna ptica. Ova krila niko ne može skratiti.
-Polako, nikada ne znaš kaže Luk, a Stef doda.
-E pa krilati, tebi ostavljam svoju sestru. Postaraj se da bezbedno stigne kući i nemoj slučajno da ti neke druge ideje padnu na um. Inače.. Skratiću te za glavu. Ptičice.
-Eee da ti nije vjeridba reko bih ti dvije, ali ovako neka bude. Hajde Bi po naredbi svevišnjeg moram te u jednom komadu opremiti na dvor ili leti glava...

Rastanemo se od društva i uputimo kući. Tokom vožnje samo sam gledala u Stefana i razmišljala koliko sam srećna, srećna što njegova ruka drži moju i što je nikada neće pustiti.
-Šta je, zašto me gledaš tako?
-Volim te Stef. - nasmije se i kaže
-I ja tebe Elis.

Sa sigurnošću tvrdim niko nije imao luđu prosodbu od nas. Jer ja sam mislila da se on nikada neće sjetiti pa sam odlučila da uzmem stvar u svoje ruke i ja njega zaprosim. Samo tad nisam znala da je i on imao isti ideju. A kako smo tražili pomoć prijatelja oko planiranja cijelog događaja oni su nam zajedničkim snagama smjestili i pa recimo da smo i ja i Stef u isto vrijeme kleknuli na jednu nogu i izvadili prsten.

Malo je reći da im je šala bila pun pogodak, ali mi se nismo ljutili već smo samo nastavili sa planom. Ja sam samo rekla da kada smo nas dvoje u pitanju ništa se ne može dogoditi kao kod ostatka sveta, već mora biti skroz šašavo.

I premda se Stef nije ljutio u trenutku, kasnije sam saznala da je sve ustvari bila naravno Danteova ideja i da ga Stef umalo nije zdrobio zbog toga. Sve u svemu na kraju su svi dobili šta su htjeli. Naši prijatelji smijeh do suza, a ja i Stef prosodbu iz najluđih snova. Mada da se ne lažemo ja sam znala da ću na kraju i ja njega prositi. Ovo je pobjeda kako god pogledam na to.

Sada mi samo ostajem da sa Danteom isplaniram ludnica venčanje. A to ćemo nas dvoje izvesti bez problema. Jer da se ne lažemo skoro smo pa identični iako kad god to kažem Stef poludi...