Uzmi moju ruku🔚

I tako počinje...

Izašla sam iz zatvora i sad mogu konačno da odem kod Karin i izvinim se hiljadu puta jer nisam bila na vjenčanju.

A o advokatu i da ne pričam. Od kad advokati izgledaju onako seksi i zavodnički. Da nisam brinula o svojoj slobodi startovala bih ga još u sobi za ispitivanje.Crna kosa, oči boje meda, a tek građa kao da je izašao iz časopisa.
Stefano...Stefano.Uf, šteta što prvo moram da se vidim sa rođakom,ali bez brige posle ću da se pozabavim mojim advokatom iz snova.

Uzimam telefon i zovem svoju rođaku.
-Karin.
-Elisa pa gdje si ti, sve si propustila, tebi sam se najviše radovala, imala sam savršen plan..
-Karin polako, reci mi gdje si pa ću ti sve ispričati na tenane.
-Kući smo, poslaću ti adresu. Požuri, bolje da imaš dobro opravdanje.

Odmah sam krenula ka njoj, a u mislima mi je ostao advokatčić, koji mi se moram priznati svidio. Šteta što ga još jednom nisam srela.

-Hej, dobro došla.
-Hej-privučem je u zagrljaj.
-Hmm.
-Ovo je Lucijan moj suprug. Lucijane Elisa moja omiljena rođaka. - pruža mi ruku.
-Zadovoljstvo je konačno te upoznati. Nažalost ja vas napuštam, posao koji ne mogu odložiti.
-Naravno razumijem.-prišao je Karini poljubio je u obraz i ostavio nas.
-Vau! Gdje si ga krila svo ovo vrijeme.
-Eh, nego ulazi, duguješ mi objašnjenje.
-Završila sam u zatvoru.
-Šta! Kako?
-E pa vidiš... - ispričala sam joj cijeli dogaćaj, detaljno.
-Ne mogu da verujem, ovo samo tebi može da se dogodi. - počele smo da se smijemo.
-Da tu si u pravu.
-Koliko dugo ostaješ?
-Pa pošto sam propustila tvoj veliki dan, ostaću dve nedelje, tako da možemo da nadoknadimo sve.
-Jes, nadala sam se tome.
-Znam, nego pričaj mi kako je bilo na vjenčanju koje sam propustila.
-Pa.....

Nakon što sam otišla od Karin, uputila sam se u svoj hotel, da konačno malo odmorim.Pregledala sam poštu, čula se sa agentom, i bacila pogled na moj raspored. Čini se da ću nakon ove dve nedelje odmora imati samo potpisivanje knjige u Rimu i to je to. Hm možda bih mogla da produžim svoj ostanak dok Karin ne ode na medeni mjeaec. Da, to bi bilo idealno.

-Da mama.
-Zdravo dušo.Kako si?Kako je bilo na svadbi? - u dođavola mama ništa ne zna.
-Dobro sam, bilo je predivno. Ceremonija je bila kao iz snova, a Karin je blistala. Mislim njena vjenčanica je prosto ostavljala bez daha. A tek da ne pominjem njenog supruga. Samo ću ti reći da je ubola premiju, mislim da ni sama ne zna kako. Zgodan, bogat... - pošto sam brbljala kao navijena prekinula me.
-Dobro, dobro, polako nigdje ne žurim.
-Haha, znam ali prosto ima previše, pa sam htjela da ti to što prije prenesem.
-I da li si upoznala nekog?
-Ne, uvjek me to pitaš, i odgovor je uvjek isti.
-A šta je sa mladićem sa kojim je Karin htjela da te upozna?- Ha!Kako molim! Ko?Kad?Zašto nisam ja u toku!Rođako ovk ćeš mi platiti.Ali prvo da se otresem mame
-Uf ne pitaj me. Prvo nije nešto posebno lijep, kao drugo mislim da je plitak, nismo imali puno tema za razgovor, dosadan i bezličan tip. A najgore od svega je što je jako neuredan, mislim došao je na svadbu, a kao da je izašao iz ludnice. Šta da se radi, nismo suđeni. - popljuvah čovjeka a nikada ga nisam vidjela.
-Jao, pa dal je moguće. Karin ga je baš nahvalila. Advokat, veoma zgodan,odličan sagovornik, dobar prijatelj. Ona ga veoma cijeni, baš me čudi da se tebi baš uopšte ne sviđa.I da je potpuna suprotnost onome što je ona rekla.
-E pa ne znam, prosto nam se ne slažu mišljenja i dosta o tome. Nego slušaj kad si već zvala mogu ti i sada reći. Ostaću ovdje još dvije nedelje, možda i duže nisam sigurna, vidjeću.
-Zašto?
-Pa ne znam, nekako je simpatičan grad, a i obožavam Karin tako da ne bi bilo loše da smo bliže. Ali još nisam sigurna.
-Pa šta god da odlučiš, znaš da imaš moju podršku.
-Znam hvala ti mama. Volim te.
-I ja tebe dušo.

Moja mama je moja najdraža osoba na cijelom svijetu. Moj otac nas je napustio kada sam bila veoma mala, bio je jako bolestan i mi smo ostale same. Ona je moj uzor, uvjek je bila hrabra i nikada se nije predavala. Zato sam se ja trudila da joj maksimalno olakšam život. Ali nije mi to uvjek išlo od ruke.

Kao spisateljica imala sam iskustva da raznim ludacima, od fanova koji su znali da me prate, do fana koji me zamalo ubio. Tada je možda bilo najteže i meni i njoj, a Karin je tada bila uz nas kada niko nije, zato je ona moja druga najdraža osoba na svijetu.

Ludi fan mi je upao u kuću i prebio me zamalo na smrt tražeći moj novi nastavak knjige. Od svih razloga da te neko krvnički prebije to je morao biti najgluplji. Najsmješnije je to što sam mu odmah dala knjigu, ali je on sjeo da je čita i kako mu se kraj nije svidio, prebio me i upucao,a zatim je ubio sebe. Srećom pucanj su čule i komšije pa sam se nekako izvukla. Ali trebalo je vremena da ponovo postanem stara ja. Zato smo se ja i Karin uvjek razumjele, jer smo obije imale loše iskustvo u životu. Istina ona to nije osjetila na svojoj koži, ali nekad te laži više povrijede od udaraca. Strah jeste moćan neprijatelj,ali vremenom on nestane. Dok je slomljena duša nepopravljivo oštećena. Sada sam možda opreznija, ali nisam dozvolila da me postupak jednog psihopate obeleži. Preživjela sam, a njega nema to je i više nego dovoljno.

Godine sve izbrišu, a tako su izbrisale i ovo, sada više cijenim vrijeme i ljude oko sebe. I upravo zbog toga moram pronaći gospodina advokata jer onakvo lice, šteta je pustiti tek tako.Vjerovatno sam ga preplašila, ali nema veze šarmiraću ga. Nekako, još ne znam kako, ali znam da ću uspeti. Ako se sada ne budem kockala sa sudbinom kada ću.