Uzmi moju ruku🔚

Ispravljanje grešaka

-O čemu pričaš?
-Slušaj pažljivo. Kada smo imali oko sedamnaest godina Stefano je bio u nesreći. Bili smo u klubu i dobio je poziv da je njegovom ocu pozlilo. Izleteo je kao manijak i sletio sa puta. Ja sam saznao za to jer sam ga pozvao i umjesto Stefana javio mi se policajac koji me uputio u sve.Luk tada nije bio u gradu, pa sam ja sam otišao u bolnicu i sačekao da dovedu Stefana. A kada su ga doveli ponavljao je kako mora da stigne negdje da vrati neki kamen. I taj kamen je meni dao. Ja sam mu ga kasnije vratio. Uglavnom zbog povreda bio je u komi dva dana,imao je neki otok i morali su da izazovu komu. On se normalno probudio ali nije mogao da se sjeti poslednjih pet dana. Šta je radio, gdje je bio,ništa.Rekli su da je to posledica povreda, ta sjećanja se nikada nisu vratila. Ja sam tada pokušao da te pronađem, ali bili smo klinci i nisam uspio. A kako se Stef nije sjećao nije ni bilo svrhe uludo pokušavati da pronađem nekog koga on neće ni prepoznati.
-Znači nije me ispalio?
-Ne, prosto je bila viša sila. A ja sam te se sada sjetio jer nas je upoznao ispred kluba. To je bilo na blic, ali kao što sam rekao pamtim face iako si se dosta promenila ipak si mi ostala duboko u sećanju. Ovo mora da je sudbina.
-Šta sam uradila, sve sam upropastila. Ja sam otišla jer sam mislila da je on momak koji mi je tada slomio srce. Koji me ostavio i otišao sa... Ja sam idiot.
-E pa idiote bolje bi ti bilo da požuriš. On je u dosada neviđenom bedaku i budeš li odugovlačila izgubićeš ga zauvijek.
-Pa miči se onda sa puta, moram da ispravim ovo pod hitno.
-Ne guraj me, mi ćemo te odvesti. Još nisam siguran da znaš šta radiš. Čudna si.
-Hej ja nisam čudna ti si. I ko to mi?Ti i ko još?? - izlazimo iz zgrade i ugledam Lucijana
-Lucijane?
-Jeste li razjasnili?
-Jesmo. Ispričaću ti usput, ovo je sve jedna igra sudbine. Ali prvo idemo kod Stefija, ako je još u jednom komadu.
-Važi, hajde onda upadajte.

Cijelu vožnju sam provela smišljajući izvinjenje. Ali ništa mi nije zvučalo dovoljno dobro.

-Pa šta čekaš?Ulazi!
-Samo sačekaj treba mi par minuta.
-Dante daj joj...
-Ne!Ulazi tamo i ne odlazi dok ga ne izvučeš iz te sobe.

Duboko udahnem i mentalno se pripremim za ne znam ni ja šta. Hladnoću u glasu, osuđujuć pogled. Tugu.

Ulazim i ništa ne vidim jer soba je u mraku. Pozovem ga.
-Stefano?!
-Elisa? Sad i haluciniram. Ovo je novo.
-Stef to sam stvarno ja, pogledaj me. - upalim svijetlo i približim mu se. Izgleda umorno, oči su mu crvene. Srce me boli, ja sam kriva za ovo. Da mogu samu sebe bih zatvorila doživotno. Kreten eto šta sam ja...

-Stef oprosti mi bila sam brzopleta. Molim te izvini ja samo bila sam... - prekida me.
-Jesi li stvarno ovdje?
-Jesam, vidiš - pomazim mu obraz, a njemu se oči rašire i privuče me u zagrljaj tako jak da imam osjećaj kao da držimo svijet u rukama.
-Nemoj me više ostavljati, ispravi ću šta god da sam zeznuo.
-Neću obećavam. - posle par minuta ćutanja vidjela sam da je zaspao.

Čekala sam strpljivo da se probudi i nakon nekih pola sata samo sam čula.
-Zašto si otišla??

Objasnila sam mu sve do najsitnijih detalja. Gledao me u neverici, ali je na kraju prihvatio sve.
-Dakle mi smo se već upoznali, ovo..
-Neverovatno. Znam. Da li možeš da mi oprostiš?
-Mogu pod uslovom.
-Okej,šta je uslov.
-Nebitno ko šta kaže, šta se dogodi,prvo dođi kod mene. Ne želim da ikada više doživim ovako odvratan osjećaj.
-Obećavam, nikada više neću sama donositi zaključke a da ne raspravim sa tobom.
-Ako je tako, želiš li da se useliš kod mene?
-Aa??
-Recimo da sam shvatio da želim da gradimo budućnost zajedno.
-Čak i posle ovoga.
-Pogotovo posle ovoga. Ali očekujem da se iskupljuješ za ovo svaki dan.
-To neće biti problem.. - u to nam banu Dante i Lucijan u sobu.
-Dante ne prekidaj ih kretenu...
-E baš mi je drago da ste se pomirili, ali imam i ja par uslova.
-Dante! - ošine ga Stef.
-Reci - kažem samouvereno.
-Ako ga još samo jednom povrediš, to je to. Neće biti treće šanse. Ja svoju braću nisam našao na ulici. Već smo prošli pakao da bismo bili ovdje gdje smo sada. I ubrzo ćeš shvatiti da bismo život dali jedno za drugo.
-Dogovoreno, ali to se neće dogoditi.
-Nadam se da je tako. Mi sada odosmo a vi nastavite sa pa mislim da svi znamo kuda je ovo išlo - u tom trenu Stef ga gađa jastukom a Luk izgura iz sobe. Vesela je ova družina nema šta.

-Pa gdje smo stali....
.....

-Eli ne mogu da verujem da je naš Stefano momak zbog kog si patila svo to vrijeme.
-Da, pa sada možeš zamisliti moga šoka.
-Sad je meni sve jasno, ali ipak kako si mogla i mene da isključiš. Mislila sam da smo bliske. A ti mi ni vrata nisi otvorila.
-I jesmo bliske Karin, pored moje majke ti si mi jedina porodica, samo bila sam u rasulu i nisam htjela da te stavljam između dvije vatre. I trebalo mi je malo vremena. Znaš i sama da sam ishitrena i nisam željela da te povrijedim u trenutku slabosti.
-Dobro, to ima smisli. Bitno je da se sve na kraju dobro završilo.
-Da to je najbitnije.. Stvarno sam se uplašila da mi neće oprostiti.
-Mislim da je na kraju samo htjeo da bude s tobom, nebitno zašto si otišla. Ali da nisi bila u pravu nisi. Zato od sada dobro čuvaj to što imaš. Veruj mi bile smo u sličnoj situaciji, samo sam ja gore prošla...
-To sigurno...
-Uf ne podsjećaj me, zato ti i kažem pamet u glavu..
-Da da obećavam nema više glupiranja.