Uzmi moju ruku🔚

Epilog

Sedam godina poslije...

-Stefano zakasnićemo zbog tebe.
-Nećemo samo da obavim par poziva i sa poslom je gotovo. Znaš kako je sa hotelima.
-Nažalost znam, da sam znala prije svadbe druga pjesma bi sada bila don Korleone..
-Da, da. Jesu li blizanci spremni?
-Jesu odavno samo tebe čekamo. Ne znam samo zašto sam kažnjena sa četiri muškarca u kući, a svo vrijeme sam molila za ćerku.
-E baš zato jer si uporno htjela ćerku dobila si tri sina.
-Haha, što smo danas duhoviti.
-Tata zašto se vas dvoje uvjek peckate?
-To ti je sine jer se puno volimo.
-Ne shvatam ja kada to uradim nekome oni se odmah naljute na mene.
-Pusti ti tatu on to ne umije da objasni. Peckati nekoga ovako možeš samo ako ste specijalni jedno drugome.
-Kao ti i tata?
-Da on zna da se ja zezam, isto kao što i ja znam da se on zeza. To je naš način funkcionisanja.
-Ali niko vas ne shvata.
-Niko ne mora ni da shvati. Dovoljno je da mi znamo.
-Sad mi je sve jasno. Hvala mama. Neću biti sa nekim ukoliko ne možemo da peckamo jedno drugo bez ljutnje.
-Ček nisam to... mislilaaa..
-Super obavljeno draga.
-Ti si mnogo bolje to odradio.
-Da u pravu si očajni smo. A opet nekako su dobro ispali.
-Mislim da je sreća upetljala prste kao i dva savršena strica i dvije predivne strine.
-To je sigurno uticalo.

Stefano je otegao posao čini mi se deset sati,čekanju nema kraja.

-Javila sam da ćemo kasniti, vidim da nema vajde od tebe.
-Evo. Gotovo.
-E dobro si se sjetio. Andrea,Amadeo, Lazaro idemo, hajde brzim korakom.Ionako već uveliko kasnimo.
....

-Zabrinula sam se da nećete stići.
-Ma ko bre da ne stigne. Ovdje imam dadilju, taman da odmorim od ovih mojih zlotvora. Ta djeca se nikada ne umaraju. Nemaš pojma koliko si srećna što su tvoji tako mirni.
-Privid draga, vjeruj mi imaš posla obrni okreni.
-Ma šta se vas dvije domunđavate.
-Hej Bi možeš li?
-Jedva pogledaj me kao trokrilni ormar sam.
-Polako tebi je bar ćerka velika. Ne znaš kakav je pakao odgajati dvije bebe. Ne znam kako smo ja i Stef preživjeli.
-E kad vas se sjetim. Neispavani kao dva zombija mislila sam brat mi je gotov. Konačno je pronašao dostojne protivnike. Cuclu i pelene. - uhvatimo da se smijemo.

Ne naši životi nisu savršeni ali su definitivno bogati. Žalim li za nečim? Definitivno ne, ovo je svrha života. Nebitno koliko smo umorni, zauzeti uvjek smo tu jedni za druge. Prava porodica koja nam je svima u jednom trenutku hvalila.

-Kakav dan, jedva čekam da zaspem.
-I ja mrtva sam. Ali hajde prvo da ih ušuškamo.

-Stef savršeni su.
-Znam da jesu, naši su.
-Da, uopšte nismo objektivni.
-A kad smo to ikada bili.
-U pravu si. - zvoni telefon.
-Čudno ko li je prilično je kasno?
-Bolje bi ti bilo da nije posao.
-Nije ne brini, Dante je. Halo Dante, šta...

Nešto mu govori a vidim da se Stefanu stvara faca izgubljenog kučeta. Ovu facu sam vidjela samo jednom za sve ove godine, a to je bilo kada se Bija prvi put porađala. Sigurno je počelo.
-Slušaj kretenu ne odvajaj se od nje, tu sam za deset minuta. Znaš šta sledi ako zezneš....

-Krenulo je??
-Krenulo je..
-Okej ti idi, ja ostajem sa djecom čekaću da mi se javiš.
-Važi.
-I Stef samo polako, ovo nije ništa strašno. Nemoj nikoga da tučeš ovoga puta.
-Neću.. - krene da ide ali ga uhvatim za ruku.
-Obećaj mi.
-Dobro obećavam - opet krene da ide i opet ga trgnem za ruku.
-Volim te.
-I ja tebe.

Naš mali raj. Uvjek haotično, uvjek uzbudljivo,uvjek naše. Sudbina ima čudne puteve, ali te uvjek odvede na pravu destinaciju. Zato sam zahvalna na svim dobrim, kao i na svim lošim stvarima koje su me dovele do ovog trenutka,do ovog mog malog parčeta raja na zemlji koji mi je dat na poklon i koji ću zauvijek neizmjerno čuvati i cijeniti.

Kraj

Stigli smo i do kraja druge knjige nadam se da ste uživali u ovoj priči i da vas nisam razočarala. Nastavljamo sa trećom knjigom iz serijala "Uzmi mi dah", Dante i Bjanka 💖💖💖