Uzalud bežiš od sudbine

1.deo

                                                                                 NAJAVA

Ovo je samo najava za ovu priču.Napisana je davno pre tri decenije i nadam se  da će vam se svideti.Malo  vremena mi treba , ipak se moraju  ispraviti gramatičke greške. Ljubim vas.

"Sunce je visoko sijalo na nebu.Njegova toplota je budila prirodu.Tek procvetale voćke su ispunjavale vazduh  miomirisima koji su govorili da je u toku ponovno buđenje prirode.Tek razvijeno, mlado  zlatno-zeleno lišće tiho je ćarlijalo na blagom povetarcu, ne osvrćući se na ogromnog konja i njegovog jahača, koji su remetili prirodni sklad. Na proplanku malenog brega stajao je impozantan stari hrast i širio svoje tek olistale grane na sve strane, poput gospodara nad dolinom. u jednom kutku doline, zaštićeno nalazilo se malo naselje.Upravo taj hrast i klupa  u njegovom podnožju bili su  cilj jahača.Sjahavši i sapevpši konja  da mirno pase, jahač se grazioznim hodom uputi ka ivicu proplanka i uzvisine na  kome je ogromni hrast govorio da je tu od davnina. Sigurno je bio star preko trista godina. Na strani do ivice  uzvisine  uklesana u stavlo  nalazila se klupa.Prilazeći klupi, jahač skide teški  šešir sa glave i protrese glavom  puštajući  da  se  po leđima prospe slap predivne i bujne plave kose.Sedajući na klupu, usmeri pogled svojih krupnih crnih očiju ka selu u dolini.Niz  lice su joj se slivale  suze. tuge, besa sreće...Ma celo njeno biće  je podrhtavalo od raznih osećanja, besa, jeda , bola...ljubavi...ni sama nije znala više.Iiz njenih grudi ote se  težak uzdah. Nijie osećala  predivnu lepotu koja se nalazila oko nje. A priroda je bila ono što joj je uvek donosila mir i spokoj. U podnožju hrasta, u zaštiti njegove moćne  krune, smestili su se bokori ljubičica, čiji miris namai devojku da se  spusti na kolena i mladu  travu...."      

ovo je samo uvod...