Pokaži mi sebe

4

- Ćao mama – zagrlim je.

- Zašto ste Metju i ti raskinuli?

Ignorišem je i krenem ka ocu.

- Zdravo dušo – grli me.

- Zdravo tata. Kako si?

- Odlično, pritisak je pod kontrolom i kasnije idem na pecanje.

- Samo ti uživaj.

- Mendi kako ste raskinuli dušo?

- Tako mama raskinuli, on je želeo da se preselimo u Milano, ja nisam i kraj.

- Zaista?

- Da, vas volim više – nasmešim se.

- Treba li ti hrana za utehu? Sladoled?

- Pobogu mama! Kada je meni bila potrebna hrana za utehu?

- Tačno, moja cura se leči zdravo, zato je psiholog – tata me podržava.

- Tako je tata.

- Kako posao? – moj otac je psihijatar i uvek mi je velika podrška.

- Dobro, imam zanimljive pacijente.

- Kako na primer?

- Tata znaš . . .

- Znam – podiže ruke.

- Dalton Prajs – namignem mu.

- Ragbista? – zinuo je.

- Da.

- Voleo bih da popričam sa tim mladićem – tata voli sport.

- Pa . . . neće igrati više.

- Zaista?

- Da, napušta ragbi ali o ovome ni reč.

- Dušo pa sam kim, razgovaraš? Nego kod tebe je odlukom suda?

- Jeste.

- Čitao sam nešto u novinama, ima problem sa agresivnošću.

- Ne baš više ima problem sa . . . – sednem pored njega.

- Nema pojma šta je ljubav, nikad nikog nije voleo niti je neko njega voleo ali nešto mi prećutkuje. Družiš li se još sa bivšim državnim tužiocem?

- Pecamo zajedno.

- Želela bih da vidim šta ima o Daltonu, kopka me nešto što je rekao.

- Mogu to da ti završim.

- Hvala tata ti si najbolji.

- Ali pažljivo, znaš da pacijenti koji nemaju puno skustva sa srećnim emocijama mogu da se vežu za svog doktora.

- Ne brini taj ne bi umeo da se veže za nešto ni da mu je ispred nosa.

- Ali ti radiš na tome.

- Radim ali . . . on je dete iz sirotišta a znaš da je do njiih skoro nemoguće dopreti. Zatvoreni su kao Alkatraz.

- Važno je da nije pokvaren u duši a taj mladić?

- Nije. Donira milione sirotištima, bolnicima i siromašnim pojedincima.

- To je velika kontradiktornost, verovatno ima samo jako snažnu masku. Pazi kako je skidaš.