Jer zajedno smo najbolji ✔

12. "Znaš da sam uvijek tu."

Dominic's P.O.V.

„NE!"

Ženski vrisak se prolomi tihom noći i navede me da se probudim. Uspravim se na krevetu dok mi srce radi nenormalno brzo od naglog buđenja.

Tko je to bio?

„NE! NE! NE! NE!" Vrištanje se pojavi, a ja odmah izletim iz kreveta.

Viks.

Trčeći niz hodnik čujem kako se dere da ju pusti. Tko je to?!

Naglo otvorim vrata i uletim u njezinu sobu. Okrećem se po cijeloj prostoriji kako bi vidio tko ju napada.

Ne vidim nikoga. Nikakvu sjenku. Pogled prebacim na veliki krevet i tamo ugledam Viks kako nemirno spava.

Dere se i okreće na sve strane.

„Pusti me! Molim te!"

„Ne!"

"Bit ću dobra, obećavam!"

Popnem se na krevet i legnem kraj nje.

Primim ju u svoje ruke i čvrsto stisnem. Pogledam joj mokro lice i počnem joj brisati suze.

„U redu je, Viks." šapćem joj u uho „Probudi se."

„Ne! Ne! Pusti me!" Izmiče se iz mojih ruku, ali ju i dalje držim.

„Dobro je, Viks. Nitko ti ne može nauditi. Samo se probuditi."

„Prestani!" Zacvili.

„Prestani!"

„Prestani!"

„PRESTANI!!!" Demonski glasom se zadere iz petnih žila.

Neočekivano i brzo se okrene te mi za sekundu drži nož pod vratom.

Gledam u njene široko otvorene jantarne oči. U njima vidim mržnju pomiješanu sa strahom. Puno mržnje i još više straha. Prsni koš joj se brzo diže i spušta.

„Hej, hej! U redu je, Viks. Ja sam." Jednom rukom ju primim za obraz, a drugom primam njenu ruku u kojoj drži nož. Udaljim ga od svog vrata dok je gledam ravno u oči.

Mržnja i strah polako nestaju kao i nož koji spusti na jastuk kraj sebe.

Počne duboko disati te skreće pogled. Maknem svoju ruku s njezina lica jer se okreće prema naprijed. Sva se trese.

„Ponovno je to napravio." Tiho govori dok koljena približava prsima. Strah se ponovno vraća u njeno tijelo. Sada se još više trese.

„Bio je ovdje."

„Bio je sa mnom." Još tiše kaže, a glas joj je pun užasa.

Shvatim da priča o čovjeku koji ju je napao u snu.

„Hej, u redu je." Čvrsto ju zagrlim i poljubim u tjeme.

„Bio je tu i..." Ne dovršava jer brizne u plač.

Stisne se jače uz mene i primi moje ruke. Glavu zabije u moja prsa.

„U redu je, Viks. Nema nikoga sada. Probudila si se." Mazim ju po kosi jer znam da je to smiruje.

Neke stvari se ne mijenjaju.

Uzmem ju u naručje i legnem s njom. Ja ležim na boku dok je ona uz mene, a moje ruke je drže što bliže.

„Ššššššššššš." Šapćem joj u uho da se smiri. Lagano ju njišem dok ona i dalje plače.

„Diši, Viks. Samo diši." Posluša me, ali to radi jako nespretno.