Jer zajedno smo najbolji ✔

6. "Vidim, još imaš lančić."

Ulazim u stan i bacam ključeve u zdjelu na ormariću gdje inače stoje. 

Upravo sam Lenu ostavila kod mame. Svakih nekoliko tjedana cijeli vikend provede tamo. I ja sam trebala ostati s njima, ali imam previše posla. Moram naći modela za kolekciju kao i nov izvor prihoda ako ga ne nađem na vrijeme. Uz to sve, moram trenirati s Dominicom. 

Još gore je što sada moram živjeti s njim dva dana sama, bez Lene. Ni Drukera nema u gradu da nam pravi društvo tako da smo skroz sami. 

„Bok." Dominic me pozdravi s kauča. 

„Bok. Mama je poslala neku hranu pa ako hoćeš..." Izvadim stvari iz vrećice i stavim ih na tanjure, a njih u mikrovalnu. 

Spremimo stol i sjednemo jesti. Sve to radimo u tišini. 

Vrlo neugodnoj tišini. 

Nitko ne zna kako bi započeo razgovor. Ne znamo ni o čemu bismo pričali. Ali kako to i inače biva, krenemo s onom najneugodnijom temom. 

„Ti nisi znala da dolazim, zar ne?" Upita me, a ja odmahnem glavom. 

„Nisam imala pojma. Druker me je samo zamolio da smjestim njegovog borca. Pretpostavljam da ni ti nisi znao gdje dolaziš." Nasmijemo se. 

„Ne. Meni je samo rekao da je dogovorio smještaj kod prijateljice." 

„Oboje nas je prevario." Zaključim, a on se složi. 

Opet je nastala tišina između nas, ali ovaj put nije neugodna. Sva nelagoda je isparila. 

„Vidim, još imaš lančić." Progovori svojim dubokim glasom koji šalje trnce kroz moje tijelo. 

„I ti tetovažu." Vratim. 

Tu tetovažu mjeseca smo išli zajedno raditi. 

„Ja ne mogu maknuti tetovažu jer je na mom tijelu." 

„A ja ne mogu maknuti lančić jer sam obećala da ću ga čuvati." Pogledam ga, a on se nasmije. 

Nastavimo jesti. 

„Sutra ujutro počinjemo rano." 

„S čim?" Zbunjeno me pita. 

„Zar nisi znao da sam ti ja novi trener?" 

„Jesam. Druker mi je rekao jučer." 

„Sutra počinjemo s treninzima. I dobro se naspavaj jer ćeš raditi cijeli dan." Nasmijem se dok nosim svoj tanjur u kuhinju.

(***) 

„Tri... dva... jedan... sad!" Stisnem štopericu. 

Dominic krene trčati po poligonu koji sam mu složila. 

„Minuta i trideset pet." Kažem kada prođe početak. 

„To je dobro." Kaže teško dišući. 

„Najbolji rezultat ti je minuta i trideset četiri što znači da ti fale dvije sekunde da prođeš najbolji rezultat." 

„Podsjeti me zašto moram proći najbolji rezultat koji sam danas postavio?" Pita kada se napokon uspravi. 

„Zato što si ga postavio da možemo od nečega krenuti. Od sada ti je cilj svaki dan sniziti taj rezultat." 

„A zašto ne možemo početi od sutra? Poligon sam otrčao već sedam puta." 

„Zato što ja tako kažem." nasmijem se i resetiram štopericu „Tri, dva, jedan, kreni!"