Jer zajedno smo najbolji ✔

9. "Novo lice kompanije V. Life."

„I dalje ne razumijem što moram raditi." Dominic me pita po milijunti put.

„Samo moraš slušati Bellu i fotografa i sve će biti u redu." Ulazimo u firmu i pozdravljamo dečke na ulazu.

Ujutro smo obavili trening i odveli Lenu u školi. Sada smo došli na slikanje.

„Dobro jutro, Dominic." Tri cure na recepciji se ustanu i pokažu široke osmijehe.

Kada mene pogledaju, sretan osmijeh splasne i pretvori se u onaj neugodan.

„Dobro jutro, šefice."

„Jutro." Dominic i ja kažemo u isto vrijeme.

Priđem visokom pultom „Je li došao fotograf?"

„Prije deset minuta. Jen ga je odvela gdje se obično sastajete." Kimnem te povedem Dominica.

Ne smije previše vremena provesti s ovima ovdje.

„Gospodine Fabio." Nabacim osmijeh i rukujem se sa starijim muškarcem nižeg rasta i sijede kose.

„Gospođice, Victoria. Lijepa ko i uvijek." Namigne mi, a ja se nasmijem.

„Baš ste laskavac."

„Lijepoj ženi uvijek."

Lik je stvarno simpatičan pa se oboje nasmijemo.

„Koga si mi to dovela danas?" Znatiželjno upita.

„Ovo je Dominic." on stane kraj mene te se rukuje s Fabijom „Novo lice kompanije V. Life."

„Woooow." Fabio ostane zapaljen te krene gledati Dominica sa svih strana. Diže mu ruke, gleda mišiće, vadi krojački metar, mjeri visinu, struk, bicepse... Dominic samo stoji ukopan na mjestu i gleda me zbunjeno.

Ja se blago smijem „Sviđa ti se?"

Okrene se prema meni.

„Sviđa?! On je savršen za novu kolekciju! Pa daj ga pogledaj!"

Vrati se na Dominica.

„Poznat si mi od negdje. Za koju si modnu kuću radio?"

„Za niti jednu." Dominic je i dalje zbunjen.

„Ima meč s Marcusom Millerom. Sigurno si vidio reklame po gradu pa ti je od tamo poznat."

„Znači MMA? Sviđa mi se!"

Bella ubrzo dođe te krene slikanje.

Nakon nekoliko sati i milijun slika, gotovi smo. Okvirno izaberem najbolje te dam Belli svu moć dalje.

„Što danas radimo na treninzima?" Pita me dok izlazimo iz zgrade.

„Noge najviše, na kraju ruke." Zločesto se nasmijem.

„Zar jučer nisu bile noge?" Zbunjeno pita.

„Vidjet ćeš sve. Ne brini."

Nakon pola sata prođemo kraj velikog tržnog centra i ja skrenem u garažu.

„Zašto idemo ovdje?" Zbunjeno pita.

„To je tvoj trening. Cijeli dan hodanje po dućanim i nošenje vrećica."

„Zar nemaš dovoljno robe?"

„Ovo nije zbog mene, srećo." sparkiram se i ugasim auto „Zbog tebe je."

Izađemo iz auta i ja hodam do ulaza dok ovaj negoduje iza.

„Zašto za mene? I ja imam odjeću."

Pritisnem tipku za lift i okrenem se prema njemu.

„Očito ne razumiješ što ovo sve znači pa daj da ti objasnim. Ubrzo će te novinari početi obsjedati. Svaki tvoj korak će biti snimljen. Svako tvoje trčanje će biti uhvaćeno, svaki tvoj izlazak u dućan će biti primjećen, sve što napraviš će biti pod povećalom novinara. Bit ćeš poznat pa se moraš početi tako i odjevati."

„Ali Druker je rekao da nema baš interesa za meč i da ništa ne zarađujem. Kako očekuješ da kupim skupu odjeću?"

„Srećo, nakon konferencije za novinare i nakon izlaska mojih proizvoda, bit ćeš najpoznatija osoba u Americi, ako ne i šire. Svi će znati za tebe. Samo sve prepusti svom menadžeru. Što se tiče novaca, ja častim." S ogromnim osmijehom mu namignem i uđem u lift.

Imam toliko dobrih ideja koje će donijeti puno para. Samo moram krenuti s njima. Jedna je gotova, a trenutno radim na drugoj.

„Što točno kupujemo?" Živčano pita.

„Sve." Povedem ga u prvi dućan i krenem gledati odijela.

(***)

„Molim te mi reci da smo gotovi." Dominic na rubu očaja govori dok ulazimo u zadnji dućan.

„Ajde, šta se žališ? Nismo dugo tu."

„Viks, došli smo prije podneva, a sada se mrači."

Naježim se na taj nadimak koji izgovara tako... slatko.

„Ovaj je zadnji." Kratko kažem i krenem prema muškom odjelu.

„Već smo kupili to." Umorno kažem, a ja mu predam ova dva para tanisica.

„Probaj ove." Predam mu ih, a on prihvati jer zna da nema zezanja sa mnom.

Isprobava ih dok ja bacim brzi pogled na ženske tenisice.

Ništa mi se ne sviđa.

Ni Dominicu se ne sviđaju one tenisice pa ih ne kupimo. S milijun vrećica se vraćamo u auto i nekako ih poguramo u gepek i na zadnje sjedište. Sjednemo u auto i on teško izdahne.

„Molim te da sljedeći put imam normalan trening. Ovo je previše za mene." Zatvori oči.

„Kakva si ti beba." Izađemo iz parkirališta i krenemo prema kući.

Nakon dvadeset minuta se parkiram u garažu i krenem tjerati Dominca iz auta, ali skužim da je zaspao.

Kratki osmijeh mi se pojavi na licu dok ga tako gledam. Usne su mu blago otvoreno, a prsa mu se blago podižu i spuštaju. Oči su mu zatvorene i tu i tamo ih trzne. 

Žao mi ga je probuditi kada je ovako zgodan. 

Dlan položim na njegov obraz i palcem ga mazim po obrazu. Trenutno mi je na umu jedna misao. 

Što bi bilo da se nismo razišli tu noć? 

Prestanem ga maziti i počnem ga tresti. 

„Dominic." Tiho govorim da ga ne uznemirim. On polako otvara oči „Došli smo." 

Kimne i umorno izađe, a ja ga pratim. Otvara gepek, a ja ga zaustavim. 

„Nemoj sada. Ujutro ćemo." Ponovno kimne i krene se teturati prema liftu. Primim ga ispod ruke te zajedno uđemo unutra. 

Brzo se nađemo u stanu mrtvi umorni. Otpratim ga do sobe te se bacim u svoj krevet. 

Što bi bilo da se nismo razišli tu noć? 

Što bi bilo da se nismo razišli tu noć? 

Što bi bilo da se nismo razišli tu noć? 

Što bi bilo da se nismo razišli tu noć?