Bogatstvo nije novac (Završena)

5. deo

- Čekaj,zašto je Lo pomenula završnu priredbu u vrtiću? Zasto ona to toliko pamti? - razmišljala je Helena.

* 13 godina ranije *

- Deco,kao što znate,za 2 meseca završavate predškolsko. Za tu priliku ćemo spremiti priredbu. - rekla je vaspitačica.

Deca su sedela na svojim stolicama,na ivici tepiha i pažljivo slušala.

- Igraćemo jedan ples koji ćemo uvežbati. Parovi su : Helena i Marko, Lorena i Stefan, Maja i... - govorila je vaspitačica.

- Vaspitačiceee... - začuo se dečiji glasić.
 
- Molim Stefane, šta želiš? - pitala je vaspitačica.

- Da li mogu da budem par sa Helenom? - pitao je maleni Stefan.

- Zbog čega? - upitala je vaspitačica.

Deci predškolskog uzrasta uvek treba postaviti pitanja zašto i zbog čega i dati im slobodu da iskažu svoje mišljenje.

- Pa zato što... zato što smo mi iste visine. - uspeo je da završi rečenicu Stefan.

- Dobro je što si to uočio. Bravo za Stefana. - rekla je vaspitačica.

Stefan se samo nasmešio. Lorena se namrgodila i malo ga gurnula laktom pošto je on sedeo između Lorene i Helene.

- Pa da, ona se ljutila na njega jer tražio da se zameni i bude par sa mnom.Nikad nisam razmišljala o tome kao o nečemu bitnom. - razmišljala je Helena.

Ubrzo je autobus stigao i morala je prekinuti svoje razmišljanje. Uputila se ka svom budućem fakultetu. Prijemni ispit je trajao sat i po vremena. Bila je zadovoljna kako je uradila ali ipak konkurencija je bila velika,nije baš bila mirna. Dok je izlazila iz zgrade fakulteta išla je zamišljeno i odjednom se sudarila sa nekim. Fascikla joj je ispala iz ruke,papiri su se razleteli.

- Da li gledaš kuda ideš? - viknula je Helena i ne gledajući sa kim se sudarila.

Kad je pogledala, imala je šta da vidi. Oči plave kao more,svetlo smeđa kosa i najlepši osmeh.

- Izvini malena ali mislim da ti nisi gledala kuda ideš. - reče dečko.

- Ne možeš me zvati malena,ne poznaješ me. I kako uopšte znaš da sam mlađa od tebe ili je to univerzalno ime za svaku devojku. - odvrati Helena uznemireno.

- Izvini,moj propust. Ja sam Luka Popov. Znam da si mlađa od mene,sad si bila na prijemnom,vidi ti se ta uznemirenost u očima. I ne zovem tako sve devojke. Ovde su devojke drugačije,malo je takvih kao što si ti. - odgovori Luka.

-Ja sam Helena. - reče ona ljupko.

- Helena kako? - upita Luka.

- Zar moram da ti kažem svoje prezime? - odvrati Helena.

- Ne,ali ja sam tebi svoje rekao. Voleo bih da te nađem na Facebooku. Bićemo kolege,ići ćemo na isti fakultet. - odgovori Luka.

- Paa,naći ću ja tebe. I kako znaš da ću proći prijemni? - upita Helena.

- Važi,ali da mi se javiš sigurno. Znam da hoćeš. Iz tebe isijava ljubav prema medicini. - reče Luka.

- Dobro,čujemo se.  Ćao. - reče Helena i ode.

Posle par sati,već je bila stigla kući. Bila je umorna i puna utisaka. Legla je da se odmori. Kako je spustila glavu na jastuk,čula je zvuk obaveštenja. Zaboravila je da isključi internet.
Imala je jedan zahtev za prijateljstvo. Pisalo je : Luka Popov.

- Čekaj malo,ja njemu nisam rekla prezime. Kako me je našao? - bila je Helena zamišljena.