Anđeo čuvar

7.

Parkiram svoje auto ispred kuce nakon cega svucem svoju haljinu i odem pod hladan tus. Trebalo mi je i to hitno da razbistrim svoje misli. Gledala sam veliki hrast koji se pomjera zbog vjetra zamisljeno. Zasto ja mislim da znam tog coveka? Zasto mi je njegova pojava toliko fascinantna. Covek mi ni jednim jedinim gestom nije probudio zelju da mislim na njega,a ja kao tinejdzerka svuda ga vidim...
(***)

-"Kaki si pijanice?"

Pitam je dok na silu ispija gorku kafu prije posla,gotovo da jedva stoji na nogama.

-"Lose, vise necu da se napijam nikad."

Rekla je smoreno,te obukla svoj mantil. Uradim isto...

-" Cim bude pauza idemo na rucak."

Kaze veselo, a ja potvrdno klimnem glavom i razdvojim se na suprotnu stranu ja liftu do dece. Radila sam uobicajene stvari,pripremila jednu devojcicu za operaciju danas i bice dobro sto mi je jako drago da cujem. Jedva sam docekala pauzu kako bih sjela u jedan od kafica blizu bolnice...

-" Sinoc sam vidjela onog tajnovitog blize i prelep je"

Nasmijem se jer nije morala da pita kojeg...

-" Sudbina vas je sastavila da se sretnete..."

-" Pitam se kakvim biznisom se bavi..."

Coknem jezikom,mozda nije biznismen... Mozda je samo tatin sin i ima dobro auto.

-" Zamisli ti upadne u kucu i odvede te negde."

Pocnem da se smijem kao nenormalna, ona i njeni zaključci ce nas daleko odvesti.

-" Toliko sam mu bila zanimljiva da je jedva izdrzao da me ne kindapuje."

Sjetim se njegovog pogleda, doslovno lik je samo hteo da me sto prije odmakne od sebe jer je vodio misicu Rusije negde... Hranu postave ispred nas i kao prasica krenem jesti. Nista ni Zoi nije bolja jer je mamurluk jos prolazi.

-" Ovaj dan je tako dosadan!"

Progundja dok smoreno popije gutljaj soka.

-"Je li ono on!"

Odjednom se ispravi veselo, te pogledam u istom pravcu gde i ona. On je hodao u uskoj bijeloj trenerci,malo je reci savrseno smekersi i pritom se pozdravi sa jednim od drugova.

-"Ovaj covjek ima obezbjedjenje"

Da zaista za njim je islo par ljudi ali neprimjetno.

-"Uci ce ovamo!"

Veselo stisne moju ruku, dok on ulazi prvi. Njegovo obezbjedjenje sjedne za jedan sto, a on sjedne za drugi. Dovoljno blizu da kad sjedne ima pogled na nas sto. Medjutim on je samo kratko bacio pogled, nista znacajno...

-" Ajde zakasnicemo..."

-"Alo tek tako ces otici,ne... Sjedi i cekaj mozda pridje."

-" Zoi ustani ili ja odoh sama."

Bila sam ozbiljna,necu da uhodim coveka koji je vjerovatno neki uticajni lik. Vec je dovoljno sto kad ga sretnem gledam u njega opcinjeno. Vratila sam se nazad u bolnicu i nastavila da radim prilicno nervozna. Mislim da je mogao bar da me pogleda.