Moja sveska sa čudovištima-Pauzirana

Uteha u ljudima

"Maa haaajde danas! "Lik, znam mu ime samo nema šanse da ga zovem Nik ni u mislima, se durio dok je vukao morot. Nisam bila sigurna da li je u redu to što vuče motor sa jednom slomljenom rukom, ali me nije ni bilo briga. Lik je stoka, pa mogu i ja da budem stoka!

"Već sam ti rekla da imam planove sa Belom, a tu je i moj brat i još trebam da dam izjavu za tebe u policiji! "
Samo je prevrnuo očima. "I prestani da me pratiš kao pokislo kuče!!! "On se samo podsmehnuo na to. Koji krelac! Jel' normalno da me neka osoba ovoliko nervira? Lepo kažem ja, bilo mi je bolje pre svega ovoga! Lenjo sam zevnula. Tokom ovakvih dana hoću samo da spavam. Kad samo pomislim šta sve trebam da radim dođe mi da plačem.

"Već si ispalila plavušu, " Prostrelila sam ga pogledom. "a siguran sam da možeš nešto da smisliš i za brata, a za policiju me iskreno zabole. Pričaj im šta oćeš. "Nezainteresovano je odgovarao. Ma, nisam ni trebala da izlazim! I stomak je počeo nešto da mi se grči!

"Stvarnoo? "Podrugljivo sam pitala. "Ne smeta ti da policija sazna tvoj identitet? Pa brate imaš li ti ijednu brigu na ovom prokletom svetu!!? "
Pljunula sam mu pred noge, što je on veselo preskočio, još u skoku lupivši jednu nogu o drugu. Upitno je pogledao nebo kao da je čekao da mu odgovor padne. Bože, ako postojiš i ako ti je iole stalo do mene, samo ovaj put te molim da se smiluješ i baciš ciglu! I ja sam molećljivo pogledala u mrko nebo. Dap, savršeno vreme za spavanje.

"Ja se uvek snađem. Ali veruj mi, previše ljudi meni može doći glave. "
Idalje je isto onako gledao u nebo.

"Upoznaj me sa nekim od njih, molim te! "Samo se zasmejao i spustio pogled.

Uspela sam nekako da ga otkačim od sebe. I poslala sam Beli poruku da se nađemo u kafiću pre nego što sam otišla u policiju. U stanici sam dala njegov detaljan opis, iako nisam spominjala da sam ga danas viđala. Neću da branim tog neandertalca, nevolja mi je već preko glave! Do sad sam opet trebala normalno da živim! A sad ću još morati da se bakćem sa tom nekom njegovom grupicom i smislim dovoljno dobar izgovor da ih oteram u tri p**e materine. Plače mi se! Ja sam prevelika lenčuga za sve ovo! Lenčariš ceo život, evo ti šanse da se malo pokreneš. Ne dodaj so na ranu, molom teeee! Wow, toliko si očajna da me moliš! U redu, samo ovaj put, biću fina. Hvala!

U kafiću sam Bel glumila psihijatra. Jedva čekam da se žalim Neru kad odem kući! Zna on sve šta smo pričali, ali mi treba da se istresem na nekog. A na Bel ne mogu. Ona je još nova u svemu ovome, ne trebaju joj odmah problemi. Ja to znam iz prve ruke. Samo ne znam zašto joj nisam ispričala za onog krelca? Nisam uopšte imala energije za Bel, pa sam joj ispričala šta se sve juče izdešavalo, izbegavajući da jedem išta, jer sam se osećala da ću da povraćam od samog vazduha. Osećala sam se kao da imam kesice na kapcima. Ali sam je ipak slušala. Bela mi je prva prijateljica posle, pitaj boga, koliko vremena. Imam osećaj kao da bih se raspala da ona nije tu. Iako joj se ne žalim ili joj pričam o problemima imam osećaj da bi mi sve bilo puno teže bez nje. Ta plavuša, čokoladnih očiju mi je davala nekakav osećaj stabilnosti i ulivala boje u život.

Izdtžala sam koliko sam mogla u kafiću, a onda sam bez reči izjutila povrećajući u kontejner, u uličici pored. Bela me je uplašrno gledala, i nakon sto pitanja, od kojih su 79,38% bili da li želim u bolnicu, odvukla kući.

Ja sam se smucala na kauč, a stomak je počeo da mi se grči, pa sam joj rekla gde su tablete. Bela mi je dala vodu i tablete, odvela me u moju sobu i uz moje dopuštenje napravila supicu. Brinula se o meni ceo dan dok prasac Tomy nije došao, zahvalio se i preuzeo me. Bela je otišla, nakon što se pozdravila, a ovaj je odmah počeo da se dere na mene.

"Pa gde je tebi pamet?! Izlaziš napolje, a imaš visoku temperaturu! Znaš li koliko sam se sinoć brinuo. Bila si cela mokra! Gde si kog đavola bila?! "
Postiđeno sam prekrila nos pokrivačem, kao da će me zaštititi od njegovog izliva zabrinutosti i besa. Imao je pravo da se ljuti. Nero je rekao da sam u jednom trenutku, prekratkom da Tomy primeti, prestala da dišem. I sve jedno sam izašla. Nisam znala šta da mu odgovorim. Istina bi sve samo još više zamrsila. Bila sam zbunjena, umorna i uplašena. Samo sam htela da spavam, dugo, dugo spavam. Sve mi je došlo prebrzo, a nije još stiglo ni da mi se slegne ono od pljačke, a sad i ubica. Nisam više mogla. Uvek bih počela da plačem kad bih najmanje htela. Nisam želela da se izvlačim na to ili da mi pređe u naviku, ali bih se uvek slomila u najnezgodnijem trenutku. To sam proklinjala kod sebe. Vazduh mi je zastajao na pola grlai šlajm mi se formirao u nosu, a rebra su mi se tresla. Neću da plačem! Nemoj da plačeš! Ali džaba. Tomy je smireno izdahnu i seo pored mene na krevet. Posteljina se naborala pod njegovom težinom.
Nero je sa druge strane sam nemo sedeo na podu. U ovakvim trenutcima nikad nisam mogla da provalim o čemu razmišlja. Šta mu je u glavi kad vidi da ovako plačem? Samo bi gledao u zid i ćutao.
Tomy me je gledao direktno u oči. Zelene oči su mu sijale nekim čudnim sjajem, kao da vape za nečim. "Ketrin šta ti se dešava u zadnje vreme? Čudno se ponašaš još od kad smo izašli iz policijske stanice, znaš da možeš sve da mi kazeš? Šta se dešava sa tobom? "Gledala sam ga. Zar se zajsta toliko primećivala promena? Bila sam sigurna da sam normalna u njegovoj blizini. Nisam htela da se brine. Ali ne mogu ni da mu dam odgovore. Suze su mi samo još jače potekle.

"Nisam,. . . nisam htel-htela da je br-brineš,. . . ja, ja. . . "Nisam se pretvarala da mucam. Gušila sam se od suza i viška šlajma pa nisam mogla da govorim. On me je obuhvatio svojim velikim rukama i privio uz sebe. Postavio mi je glavu na svoja prsa i milovao po kosi. Osećala sam se sigurno u njegovom zagrljaju. Izolovano. Zaštićeno od sveta i čudovišta. Taj zagrljaj mi je bio potreban. To je bilo sve što sam želela.

"Šššššššššššššššššššššššš. U redu je. Sve je u redu. Smiri se pa mi onda obljasni. Obećavam da ću te saslušati prenego što bilo šta kažem. "Još jače me je privio uz sebe. Osećala sam se sitno nasparam njega. Zaštićeno i utopljeno. Njegova velika ruka je nastavila da mi miluje i mrsi kosu, za koju sam imala osećaj kao da je od suve trske, samo sam čekala da se raspadne.

"Ne mogu da ti kažem šta se dešava. "
Iskreno sam mu rekla. Mrzela sam što sam morala da ćutim za njegovo dobro, što nisam mogla da mu se žalim i tražim mu savet kao uvek. Tek sad sam uviđala koliko mi je njegova pomoć, kao i samo njegovo prisustvo i podrška, podupiralo. Sada sam mu bila više nego ikad zahvalna na svemu. Iako sam znala da čim zaspim i zaboravim taj osećaj sve ću ponovo pričati u sebi i proklinjati ga. Sad mi je bilo žao što je uvek žrtva mojih samoživih vrdžbina i prokletstava. Zato sam sad svim tim vradžbinama i prokletstvima proklinjala sebe, dok sam još imala šansu, jer sam takvo bezosećajno govno. "Izvini. Ne mogu da ti kažem. Ne mogu da ti obljasnim. Osećam se pokopano i žao mi je što ne mogu da ti kažem. Ali sam trenutno u jako teškoj situaciji i osećam se kao da mi je sve previše. "

"Razumem. Kad budeš mogla i želela da pričaš, o bilo čemu, biću tu. "Samo je rekao i nastavio da me grli.