Stojim ispred njega u skupocenoj venčanici, samo što sam rekla da drugome. Njemu sam sebe obećala, oboje smo znali da nećemo moći da napravimo Bog zna kakvu svadbu. Maštali smo o nekom skromnom venčanju, smatrali smo da je bitno samo da smo mi tu. Trebala sam se udati za njega, volela sam ga i idalje ga volim. Ali odlučila sam se na ovaj korak, kada mi se ukazala prilika da budem deo sveta kakav sam oduvek želela, nisam marila ni za šta. Ja njega jesam ostavila, i izabrala sam karijeru pre ljubavi i kajem se. Pored drugoga imam sve, sve što sam oduvek želela ali mi fali samo jedna stvar a to je njegova ljubav jer samo je on merio za mene u onim trenucima kada nije baš niko. Samo me je gledao bez pomicaja.
- ,,Kada si mi rekla da imaš drugoga i da mi zato ostavljaš, nisam verovao." govori dok mu glas puca.
- ,,Žao mi je.." to je jedino što uspem izustiti, iako bih mu rekla mnogo toga.
- ,,Zaista?" upita me ironično. Samo klimnem glavom, a on doda ,,Tvoja želja za uspehom je sve pobedila, zar ne? Tvoja želja da uspeš je bila jača od ljubavi koju osećaš prema meni?" Odmahivam glavom dok mi se suze slivaju niz lice. Ispada da je tako, ali volela bih da vratim vreme i izbrišem sve ovo što se dogodilo.
- ,,Ti znaš kako mi je bilo kod kuće, sve znaš. Ja pored njega od danas imam sve.." prekinuo me je.
- ,,Imaš sve, ali oboje znamo da nećeš biti srećna pored njega." slegne ramenima i doda ,,Ali, dobar si izbor napravila. Mene pas nema za šta da ujede. Ti želiš biti pisac, ja ne bih mogao da ti priuštim novac da izdaješ knjige iako znam da si pretalentovana." pogleda u zemlju te nastavi ,,Tvoj muž će od tebe za godinu dana napraviti poznatom spisiteljicom, on ima novac i poznanike ja nemam ništa." Znam da mu je teško, pokušavam da ga zagrlim ali se izmiče.
- ,,Molim te ne radi to Aleksej." Govorim kroz jecaje, ne mogu da podnesem sve ovo znajući da sam jedini krivac upravo ja.
- ,,Ali, ja tebi sada obećavam, Hana, daću sve od sebe da se osećaš isto onako kako se ja sada osećam. Možda ti ne mogu pružiti sve to što tvoj muž može, ali ja nisam zaslužio da mi ovo uradiš posle svega što smo prošli zajedno." Kako on govori sve ovo, moje srce se raspada u komade ,,Bićeš sjajna spisiteljica, želim ti da ostvariš svoje snove. Ali, obećavam ti boleće te više nego mene." samo mi okrene leđa i krene ka vratima. Nijednom se nije okrenuo. Znam da je u pravu jer već sada boli previše.
5 godina kasnije
Lav legne do mene, a ja se nasmejem praveći se da sam uživala vodeći ljubav sa njim. Ustanem i krenem se oblačiti. Lav primeti da sam odsutna.
- ,,Hana, jel sve u redu?" Okrenem se ka njemu i lažno se nasmejem pokušavajući da izgledam srećno. Približim mu se te ga poljubim.
- ,,Jeste" kažem sa osmehom te dodam ,,Možeš li mi zakopčati?" on se namesti u sedeći položaj te mi zakopča brushalter.
- ,,Trebali bismo da se spremamo." Danas nam je godišnjica braka, spremio je neko iznenađenje za mene. Sve me to davi, nesrećna sam. Nije mi ni do života, a kamoli da idem među ljude i pravim se srećna.
- ,,Važi." ustanem te odem do ormana.
- ,,Nemoj džabe da tražiš stvari." izvuče neku kutiju iz noćnog stočića te mi pruži. Otvorim i vidim da je to haljina, nasmejem se u znak zahvalnosti i odem da se spremim.
Stignemo u restoran, Lav ode do glavnog konobara i ja prvom prilikom pobegnem iz te gužve. Sednem za neki sto u ćošku i posmatram kako gosti polako pristižu. Mrzim naše godišnjice ili uopšteno proslave jer Lav zove dosta ljudi, od najdalje rodbine do poslovnih partnera sa kojima je poslovao pre ko zna koliko godina. Lav mi prilazi vidno iznerviran, hvata me za ruku i povuče kako bih ustala sa stolice. Zareži mi na uho
- ,,Jel treba sam da slavim ovu godišnjicu?" istrgnem svoju ruku.
- ,,Mrzim gužvu i ti to znaš." kažem drsko.
- ,,Nisi je mrzela onda kada si se udavala za mene. I tada sam ti rekao, moj život je gužva. Prihvati to već jednom." Uhvati me za ruku te povuče za sobom. Išli smo da se pozdravljamo sa gostima, ja nisam mogla da ispratim njegov korak u štiklama pa sam izvukla svoju ruku iz njegove. Samo me je prostrelio pogledom i zastao kod jednog stola. Odmah je namestio osmeh na lice i pružio mi ruku da mu se pridružim za tim stolom.
- ,,Želim te upoznati sa nekim ljubavi." približim se Lavu koji me zagrli oko struka. Odjednom se jedan muškarac okrene i u meni se nešto preseče kada shvatim da je to Aleksej. Lepši nego ikada.
- ,,Mnogo sam slušao o Vama." pruži mi ruku, rukujem se sa njim dok mi ruka drhti. Šta on radi na našoj godišnjici koji đavo? Stisne mi blago ruku, i on je osetio da sam nervozna. Privučem svoju ruku k sebi.
- ,,Ljubavi, ovo je Aleksej. Da li se sećaš kkada sam ti pričao da sam počeo posao sa nekim novim?" potvrdno klimnem glavom, a on doda ,,To je on."
- ,,Drago mi je." jedva izustim od šoka. ,,Idem da popravim šminki." kažem prvo šta mi padne na pamet i otrčim u kupatilo. Gledam se u ogledalo, sva sam prebledela. Vrata se otvore, i na ogledalu vidim Aleksija.
- ,,Zašto si došao?" upitam ogorčeno. Približi mi se i zagrli me sa leđa. Toliko mi je nedostajao. Zatvorim oči uživajući u njegovom zagrljaju.
- ,,Rekao sam ti i onaj dan.:" šapuće mi na uho ,,Osećaćeš se gore nego ja." čim je to izgovorio, odmaknuo se od mene i izašao.
Nastavljam sa ovom pričom u oktobru.
YOU ARE READING
U DUŠI TVOJA
Random"Taj dan me je zaslepela nemaština, prilika da budem ono o čemu sam oduvek sanjala me je zaslepela. Želja da pobegnem od svoje porodice, želja da uspem, želja da živim život kakav zaslužujem je bila jača od svega. Da, ostavila sam ga ali taj dan sam...
