Želim te

18.deo

Protivići se da udjem unutra, na kraju me djaci na silu uteraju unutra, gde ostanem sama sa njim.... Nisam imala predstavu koliko dugo ću ostati sa njim u ovoj šugavoj sobi.

Ljutito uzmem svoju stolicu i zabijem se u ćošak sobe, gledajući ravno kroz prozor. Osetila sam kako me gleda, što je proizvelo bes u meni.

-"Ne gledaj me idiotu! Zbog tebe sam ovde!" razderem se.

-"Smaraću te svo vreme" nasmeje se.

-"Pokušaj, gadjaću te stolicom"

-"Hahahahha" nasmeje se, no ustane sa stolice i krene da se šeta po sobi, slušajući snažne glasove dece, koja su nas posmatrala sa prozora od vrata. Na drugom prozoru je stajala Malia i smejala se. Dok nije gledao, rukama je pokazala kako ćemo se smuvati, što ne dolazi u obzir.

*Sat vremena kasnije*

Prošlo je samo sat vremena od kako smo unutra. Nismo dobili ni telefone, ni televizore, ni igračke, da ga nekim slučajem ne bi zadavila. Jedino što sam imala jeste stolica, sa kojom jedino mogu da ga ubijem.

Pokušavajući da zaspim, odjednom čujem njegove iznenadne napade dosade.

-"Hana... Je l' se uopšte zoveš Hana? Šta radiš?!" kaže smoreno.

Ne odgovorim ništa, samo nastavim da ga ignorišem, kao i ceo život u ovoj školi.

-"Ne ignoriši me"

-"Dosadan si, još jednu reč reci i zadaviću te"

Nasmeje se i opet krene da me doziva "Hana.... Hana.... Hajde da se igramo nečega.... Hana.... Hana... Nemoj da me ignorišeš"

Nervozno ustanem sa poda i uzmem stolicu da ga gadjam, gde stavi ruke iznad glave kao samoodbrana. Nasmeje se i uzme mi stolicu iz ruke i baci je po strani.

-"Još jednom reci moje ime i ubiću te. Dosadan si čoveče" kažem okrenuvši mu ledja.

-"Hana" glasno se nasmeje, te se brzo okrenem i šutnem ga u m*da, gde padne i krene da se presavija od bolova.

Situacija je krenula da bude sve smešnija, dok direktor nije otvorio vrata, glasno smejajući se. I sam nije mogao da veruje šta se dešava.

-"Vi deco niste normalni, hajde idite na praksu" rekao je raspoloženo.

-"Uff direktore, spasili ste me" kažem i radosno izadjem iz sobe, polako izlazeći iz škole.

Čim izadjem iz iste, ispred škole, u praznom dvorištu zateknem uplakanu Maliu i nekog lika pored nje.