Želim te

43.deo

- ujutru -

"Hana pobogu jesi živa. Ustaj" rekao je Harry dubokim glasom.

"Am... Gde sam?" dodam sanjivo.

"Zbog tebe ću dobiti 4 neopravdana"

"Izvini, zašto? Šta sam ti ja kriva?!"

"Zato što je škola odavno počela, ti si zaključala vrata i sakrila ključ tako da nisam mogao da izadjem"

"Imaš prozor" okrenem mu ledja, te se pokrijem.

"Hana, živiš na 4.spratu..." kaže.

"Pa šta? Pusti me da spavam čoveče"

"Daj mi barem ključ" doda i sedne na radnu stolicu.

"Ne znam gde je"

Sanjivo ustanem sa kreveta i obujem svoje čupave papuče u nadi da ću naći ključ.

Kroz 5 minuta ga nadjem i odključam mu vrata. Onako sanjiva se naglo okrenem i ispred sebe ugledam u njega, koji je stajao svega par centimetara od mene. Totalno zbunjeno se brzo pomerim i brzim koracima udjem u sobu.

Bacim se na krevet i nastavim da spavam. Glava me je previše bolela od svega. Od serija, pa do Harry-ja koji me je konstantno nervirao.

- uveče -

Gledajući seriju, onako zaludjeno i bez imalo života u sebi uzmem telefon u ruke i shvatim da je već 10 sati uveče i da Harry-ja nema. Sklonim laptop sa sebe i ostavim ga po strani kreveta.

Nadam se da nije ozbiljno shvatio to da više ne može da spava ovde... Ako je stvarno otišao da spava po parkovima, stvarno ću ga zadaviti...

Pogledam u telefon i primetim da je 10 stepeni. Onako sludjena serijom obučem jaknu preko pidzame i sa telefonom u rukama izadjem ispred. Zaključam vrata i istrčim iz zgrade.

Pošto nisam imala broj telefona od budale, pitala sam razrednu da mi pošalje njegov broj, jer ona ima broj od svakog učenika. Posle 10 minuta mi pošalje, te ga pozovem.

'Korisnik je trenutno nedostupan. Molimo vas pozovite kasnije'

"Majku ti..." kažem tiho i krenem blago da trčim prema najbližem parku od škole.

Trčajući, kiša je padala sve jače i jače, dok nije krenula totalna oluja. Nisam se nadala ovome, ali dobro...