Želim te

36.deo

*2 dana kasnije*

Kapljice kiše su padale niz prozor autobusa. Vreme je bilo poprilično grozno, kao i sama ja. Osećala sam se grozno što sam ovo uradila, ali ovako je najbolje. Udaljena sam svega 4 sata od Malie što nije puno. Obećala sam joj da ću doći svaki vikend da bi se videle i uživale u filmovima i žurkama. Rekla sam joj da nikom, ali nikom ne govori gde sam otišla, jer se sve desilo tako iznenadno.

Kada stignem na stanicu, izadjem i uzmem kofer. Stan mi je bio udaljen sat vremena, tako da sam trebala nekako da se snadjem sa stanom. Roditelji su ga kupili još pre mnogo godina i napokon će sada stan biti od koristi.

Dok nisam došla u isti, mislila sam da je bar malo sredjeno, ali zapravo je bila prava rupa... "Moram što pre da sredim ovo" pomislim. Imala sam dovoljno para da sredim stan koliko god je moguće.

Stan se sastojao od jedne sobe, kupatila, kuhinje i dnevnog boravka. Dovljno za mene i moju samoću.

Ostavivši kofer u sobi, pozovem majstore, koje je moj otac poslao da srede to što trebaju. Ja sam sela na raspali kauč i sačekala ih. Nakon 10 minuta, na vratima začujem zvono. Ustanem i otvorim vrata. To su bili radnici sa materijalom u rukama.

*3 sata kasnije*

Šetajući se gradom i čekajuči da majstori završe sve poslove za danas, sednem u jedan park i kupim sladoled. Dan je previše bio nekako tmuran i bez imalo osećaja u sebi. Sitna kiša je padala, kao i zraci sunca koji su se jedva probijali kroz te tmurne oblake iznad grada.

Posle pola sata se vratim u stan, gde zateknem nekog sa koferom u rukama. Zbunjeno se okrenem iza sebe da vidim da nisam pogrešila stan, ali nisam. To je bio moj stan...

-"Zdravo?" kažem ušavši unutra.

-"Am... Ovo je moj stan" rekao je dečko okrenut mi ledjima.

-"Ne, nije... Promašio si vrata definitivno" dodam i stanem ispred njega.

-"Ne nisam, ovo je stan 15. Zar ne?" pogleda u telefon, te u mene.

-"Jeste, ali razumi da je ovo moj stan" krenem da ga guram napolje, sve dok mu ne zatvorim vrata ispred nosa.