Otkucaji srca 🔚

9.poglavlje

*Momir*

Gledam je kako odlazi. U meni bes kuva. Ceo dan sam nervozan i besan. Otišla je kod njega. Njemu je otišla. Iako je bio nasilan prema njoj ona je ipak njemu otišla. Koja sam ja budala. Mislio sam da me zaista još uvek voli.

A ona...

Ona je otrčala kod njega čim je čula da je doživeo nesreću. A mene ko jebe. Momir nije važan. Nebitan je.

Još mi zuji u ušima Milicin šamar od danas. Tako me zavalila da mi još u glavi odzvanja. Mislio sam da će mi se glava raspasti od njene silne dreke. Besno mi je objašnjavala razlog odlaska kod njega i još besnije me kritikovala zbog ljubomore.

A možda...

Mozda je i u pravu. Kad malo bolje razmislim vratila se isti dan, i to pravo kod mene. Bila je vidno uznemirena kad sam je ugledao. Uplašila se za mene.

Rame me boli i pored lekova koje sam popio. To mi još više stvara nervozu. Besno rukom udarim od tvrdi bukovi sto i čaša koja se na njemu nalazila padne na pod razbivši se u hiljadu sićušnih delića.

Odjurim do sobe i na brzinu se obučem. Zgrabim telefon sa komode i okrećem dobro poznati broj. Njen broj. Ne javlja mi se. Zgrabim jaknu i ključeve i izlećem iz kuće. Ulazim u auto dok i dalje pokušavam da je dobijem. Ne javlja mi se.

Samo se javi da znam da si dobro.

Napišem joj u poruci. Očigledno je da neće da mi se javi. Ljuta je na mene. Povredio sam je.

Ne moraš da brineš ti za mene. Kad nisi u stanju da me saslušaš onda ne moraš ni brinuti za mene.

Ubrzo mi stigne odgovor od nje. Besno udarim rukom po volanu i pustim suze da mi poteknu.

Pa za koga ću brinuti ako ne za nju?

Opet sam zeznuo stvar. Opet sam je povredio. Iznova i iznova radim jedno te isto. O Momire koja si ti budala.

Volim te sunce moje.

Želeo sam još nešto da joj napišem, ali nisam. Hoću lično ispred nje to da joj kažem.

Priberem se i startujem auto. Idem prvo kod nje kući. Kako je nisam tamo našao, a pošto ni Dragan nije znao gde je ona okrenem Danila.

- Brate jesmo li te prizvali mislima? - javi mi se on začudjeno

- Šta bre ti pričaš?

- Šta se desilo? Zašto tako zvučiš?

- Zajebao sam stvar. Opet.

- Pa ti nisi normalan. Šta si sad uradio?

- Pričaću ti drugi put. Nego jel možeš da mi je nadješ putem GPS.

- Mogu, aj odmah ti šaljem lokaciju. Ali Momire nemoj neku glupost da bi napravio. Idemo zajedno. Jesam li bio jasan? - kaže mi ozbiljnim tonom.

- Danilo ona je ovde. Malopre je dolazila do mene i posvadjali smo se. Ispao sam budala sad hoću da ispravim stvar. Prekidaj i traži je.

-Druže ja sam ti je već našao. Znam gde je. Šaljem ti lokaciju.

-Hvala ti brate moj.

- Nema na čemu, briši sad i pamet u glavu.

Prekinem poziv i ne prodje par sekundi kad mi stigne njena lokacija. Nasmejem se kad vidim gde je.

Kako sam mogao da smetnem sa uma. Pa na ovom mestu smo se često u početku sastajali. Mesto naše ljubavi.

Brzo sam stigao, ugledam njen auto i osmehnem se. Tu je. Našao sam je. Krenem užurbano kamenom stazom uz brdo. Ugledam je kako oslonjena na drvenu ogradu gleda u predeo uspred nje. Ramena joj podrhtavaju. Pridjem joj i zagrlim je. Glavom zaronim u njemu kosu i tiho joj šapnem na uvo.