Otkucaji srca 🔚

6.poglavlje

                      Momir

Dva su dana prošla u potrazi za njom. Dva duga i teška dana. Celo smo selo prevrnuli ali nje nema.  Znam da je ovde. Znam i ko je oteo. Uspeo sam da vidim, ali nisam uspeo da je zaštitim. Od njega. Od čoveka za kojeg se nisam nadao da je u stanju tako nešto da uradi.

I sad dok sedim bespomoćno u svojoj kožnoj fotelji u glavi mi odzvanja njen vrisak i dozivanje mog imena.

Oslonim se rukama na sto i nespomoćno duboko izdahnem.

-Naći ćemo je. Ne brini. Na svakom izlazu iz sela čeka neko naš. Ne znam samo gde je mogao da je sakrije. Ne brini neće moći bez alkohola. Moraće kad tad da izadje.-reče mi Dejan.

I on je utučen. Dok smo mi razmisljali o Ognjenovim postupcima preduhitrilo nas je djubre alkoholičarsko. Stid me je da sam njegov sin.

Pratio sam ih te noći, ali dok sam se ja snasao da uzmem kljuceve i da se obujem oni su već odmakli. Uspeo sam nekako da im uhvatim trag i da ih pratim. Čak sam i auto našao. Na zadnjem sedištu osećao se njen miris, ali sam i nasao nesto jako interesantno.

Šarenu krpicu sa inicijalima moga oca. Do tad sam mislio da je Ognjen oteo, ali sam se prevario. Nije bio on.

Moj otac je oteo moje sve, moj vazduh, moje sunce, moju Sunčicu.

Svaki kamen smo prevrnuli, u svaku kuću ušli, u svaku mišju rupu se zavukli ali od njih ni traga ni glasa. Danas smo otišli i tražili i u šumi koja okružuje ovo selo, ali nismo uspeli da ih nadjemo. Dejan i ja smo postavili na svakom izlazu iz sela svoje ljude od poverenja da paze. Podnose nam izvestaj na svaka dva sata. I dalje ništa. Čak pregledaju sva vozila koja izlaze iz sela.

Pažnju mi privuče Dejanov osmeh. Sigurno se setio gde bi mogli biti.

- Znate gde su? -upitam ga začudjeno.

- Nažalost ne znam. Setio sam se one zime kad se Sunčica izgubila u šumi. Samo si ti uspeo da je nadješ. Uspećeš i ovaj put. - blago mi se osmehne.

Pogled mi odluta kroz prozor u daljinu. Odluta na šumu sad već opalog lisća, a tada je sneg već uveliko padao.

Sedim sa Milenom u kafiću kad iza mene čujem Dejanov glas. Zabrinut je za nekoga. Malo bolje oslušnem i čujem da je moja Sunčica u nevolji. Auto joj se pokvario. Znajući nju neće sedeti i čekati nego će ići da potraži pomoć. Znam da Dejan neće pristati da ja odem da je nadjem zato pažljivo slušam kako nekom preko telefona objašnjava njemu situaciju. Istog trenutka je pozovem ali je nedostupna. Ostavljam u kafiću Milenu i krenem da je potražim. Ona mi javlja kako su odustali od trazenja jer je put ka šumi zavejan i neprohodan. Ne mogu nista da urade dok ne dodje čitač. Probijam se polako kroz snetove snega jer to za mog terenca ne predstavlja problem. Ugledam njen auto ali ona kako sam i predpostavio nije tamo. Iako vetar duva i nosi sneg sa jedne strane na drugu ugledam njene otiske stopala. Krenem u tom pravcu i nedugo zatim nadjem i nju.

-Sunčice gde ideš? - upitam je dok se probijam kroz smetove.

- Tamo ima jedna koliba. Tu mogu da se sklonim. Zapravo da se sklonimo. Sad si i ti samnom.

- Hajde da se vratimo. Auto mi je tamo.

- Sad i da se vratimo po ovoj oluji nećemo moći nigde. Do sad je zavejan 1000%. -reče mi ona i nastavi kroz sneg.

-Stani izgubićeš se. Nije na toj strani.

- A jel te? Kako ti to znaš?

- Stani luda devojko. Izgubićemo se pa ćeš mene da kriviš.