Otkucaji srca 🔚

Epilog

Godinu dana kasnije

****Sunčica****

Moj i Milicin otac su modernog tipa. Kako bi moj otac rekao vole sve što vole mladi. Tako su na Momirovoj i mojoj svadbi naručivali pesmu " Što se ćerko udade za skota".

Ali u jednoj stvari se razlikuju. I dalje su tradicionalni po pitanju udaja ćerki mezimica.

Mi smo, sećam se odmah po povratku iz Švajcarke morali da idemo kod mog oca po blagoslov. On se i dalje drži onog pravila da mladozenja mora da traži ruku svoje izabranice od njenog oca. Kakvo su nam tada iznenadjenje priredili Danilo i on.

Tako se i sad spremamo da isprosimo Milicu za Danila.

Sedamo u auto i krećemo kod Milice. Usput proveravam da li smo sve poneli od poklona.

- Kad misliš da otvoriš bolovanje? - upita me Mima zabrinuto i stavi ruku na moj stomak.

Poceo je da se poznaje. U četvrtom sa mesecu trudnoće. Radim sa Oliverom u seoskoj bolnici. Neću jos uvek da otvaram bolovanje jer mi je zanimljivo sa svim tim babama i dedama koje svrate u bolnicu.

- Momire druže mi smo se samo šalili za tvoju prosidbu. Nadam se da nisi nista meni slicno spremio. - reče Danilo iza nas zabrinuto.

- Nisam, nisam ne brini. - reče mu Mima sa vragolastim osmehom.

Spremio mu je taj neku zvrčku sigurno.

Zagledam se kroz prozor auta prisećajući se Momirovog dolaska po blagoslov kod mog oca.

Čika Dejane razlog što smo se ovde okupili je očit. -reče Danilo.

- Znam. -potvrdi moj otac uz klimanje glavom.

- Ja Momira smatram za brata.

- Znam-opet klimnu moj otac.

- Dobar je on dečko. - reče Danilo pa otpi gutalj kafe.

-Čika Dejane život je čudan. U životu se svašta dešava. - nastavi on.

- Danilo šta to govoriš? - umesa se Milica.

- Čekaj, stani da nastavim. - odgovori joj pa otpi još jedan gutalj kafe.

- Čika Dejane ovaj život je prelep. Baš je prekrasan, ali samoća je jako teška. Mladima poput Sunčice i Momira to ne pada na pamet. Oni su videli jedno drugo i svideli se jedno drugom. Momir mi je tako rekao. -reče mom ocu pa opet srknu kafu.

- Znaš čika Dejane mi smo tog dana bili u vinogradu kad mi je to rekao. - opet srknu kafu.

Dodje mi da ga zadavim na licu mesta jer odugovlači.

- Zato ja sad u Momirevo ime tražim ruku tvoje ćerke Sunčice.- najzad reče ono što je trebao na samom početku.

Tata podje da kaže nešto ali ga Danilo prekide.

- Rekao bih! -uzviknu on.

- Zato kazem da je život baš interesantan. - dodate Danilo.

- Znaš šta sine Danilo. - oglasi se moj otac i otpi gutalj kafe.

Šta se sa njima dešava? Zašto se ovako ponašaju? - pomislim u sebi. Vidim na Momirevom licu nervozu. Razumem ga isti osećaj imamo.

- I ti Danilo dobro znaš da će devojku tražiti njih još četrdeset. Ali samo jedan će je uzeti. Jel tako? -upita ga moj otac.

-Tako je. Jao čika Dejane što ste to lepo rekli. Eto, to vam je sudbina. - odgovori mu Danilo.

- Naravno da jeste. Znaš ja neću tako dugo pričati kao ti. Stvarno si jako dugo govorio.- reče moj otac pa pogledom prolazi svuda po sobi.

- Razmisli ću. -odgovori on i samim tim nas sve šokira.

- Naravno da ćete razmisliti. Vidite , to je vazno. Pa to je tvoja ćerka. Jednom se ona udaje.- reče Danilo.

Momir sve više crveni u licu i pitanje je sekunde kad će da plane.

-Morate istraziti ko mu je majka, ko otac. Ko su, sta su. Ima li posao, ili nema? Ima li osiguranje ili i to nema? - nastavi Danilo da nabraja a Momir ga lupa po ramenu da prestane da se glupira.

- Čekaj Momire da zavrsim. -sklanja ruku sa ramena.

-Ima li auto? Ne daj Boze da u kući nestate jaja čime će ići da ih kupi. Ima li kuću? Dobro Momir ima auto i kuću. Ali!!! Da li ima novca za benzin, da sipa u taj auto? Razmislite dobro o svemu. - reče on mom ocu.

- Naravno, razmisli ću. Dobro si me podsetio na to.

Svi se u neverici zgledamo ne verujući u kom pravcu je ovo otislo.

-E pa dobro, posto ćeš ti da razmisliš, da mi idemo polako. -rece Danilo u ustade sa stolice.

-Naravno samo vi ajte da vas ja vise ne zadržavam. Kad razmislim javiću vam ja. - ustade i moj otac i pokaza rukom ka vratima.

-Šta je ovo bre? - besno Momir skoči sa stolice.

Danilo i moj otac se pogledaše pa prasnuše u smeh.

- Šta je zete, mislio si tek tako da ti dam ćerku. Ajde, ajde šalimo se. Ko se može isprečiti vasoj ljubavi. Nisi se naljutio zar ne? - upita ga moj otac sa širokim osmehom.

- Naravno da nisam. Mada, uplašio sam se u jednom trenutku.

Trgne me iz sećanja Mimina ruka na mom ramenu.

- Gde si odlutala? - upita me sa osmehom.

- Sećam se kako je nama bilo kad si dosao po blagoslov. - kazem sa veselim osmehom.

- Šta li se njemu sprema? -upita me.

- Ko zna? Znaš Danilo predložiću ti da paziš šta piješ. Milica i njena majka u zadnje vreme mnogo gledaju one turske serije. Znaš u njima kad mladozenja dodje u prošnju sipaju mu nešto u kafu.- zadirkivam ga veselim tonom.

-Nije valjda. - kazem mi iznenadjemo.

-Momire kakva je tvoja kafa bila? - upita ga zabrinuto.

- Videćeš, videćeš ne brini ti nista. - odgovori mu Mima zločesto se smeškajući.

Lagano se parkira i polako izlazimo.
Danilov izraz lica je neprocenjiv u ovom trenutku. Momir iskoristi trenutak dok Danilo vadi poklone iz gepeka da mi pridje i nežno me zagrli.

- Ja sam ovo prosao. Sad imam moje zlato. Moj život i uskoro naše malo sunce. Mogu da odahnem. Volim vas sunce moje na ovom celom svetu najviše. -spusti nezan poljubac na moje usne.

- Volimo i mi tebe milo moje.

●●●●●●●●●●●●●

Pozdrav svima. Evo nama i epiloga. Hvala na čitanju.
Pisite mi vase utiske u vezi priče. Nadam se da vam se svidela i da ste uživali čitajući.
Vasa Iva
❤❤❤😘😘😘