Otkucaji srca 🔚

4. poglavlje

                   Momir

Vrata se polako otvaraju, a zatim i ona proviri iza njih.

- Kako si? - upita me zabrinuto.

- Dobro sam. Udji. - odgovorim joj kratko i zajedno krenemo u dnevnu sobu.

Vidim da je nesigurna u svoju odluku, nervozno lomi prste dok sedi u fotelji.

Sednem do nje na garnituru i ne znam sta da kazem. Do pre sat vremena me gurnula od sebe a sad se vratila da bude uz mene.

- Da li ti se vrti u glavi jos uvek? Osećas li mučnine? - upita me zabrinuto.

- Dobro sam zaista. Bolje mi je. - kažem joj i nežno je uhvatim za ruke.

-Momire nemoj. Samo me ne pitaj ništa i ništa ne govori. Ako ti je već dobro, idi gore spavaj, treba da ideš na posao za par sati. Ja ću dežurati ovde u slučaju da ti bude loše. -kaže mi tiho pa uze daljinski i poče da traži film na televizoru.

Nasmešim se krajem usana jer od svih devojaka koje znam samo ona može gledati horor filmove u pola noći.

-Ne spava mi se, a i nisam gledao taj film. Neće ti smetati da ostanem sa tobom? - kazem sa osmehom.

Gledam je kako ustaje i okreće se oko sebe. Upitno je pogledam i dobijem najlepši osmeh.

-Pa u tvojoj smo kući. Zašto bi meni smetalo? - odgovori mi sa osmehom i sede pored mene.

Gledam onaj film i molim Boga da me nešto ne pita u vezi njega. Odkad je sela pored mene ja sam skoncentrisan samo na nju. Na njene pokrete. Njen miris me opija dok kruži oko mene.

Budim se sa bolim u ledjima i nečijom rukom na svom ramenu. Ni sam ne znam kad sam zaspao. Njen umilni glasić me pozove i ja otvorim snene oči. Susretnem se sa prelepim očima boje neba i bisernim osmehom.

- Moram da krenem. Poslužila sam se kuhinjom. Doručak ti je spreman. - kaže mi ona dok oblači jaknu.

- Čekaj me dva minuta, samo da se presvučem i odvešću te ja gde treba. - kazem dok trljam svoja bolna ledja.

Moraću ovu garnituru da zamenim sto pre. Pomislim u sebi.

- Nema potrebe. Imas ti dovoljno obaveza. - odgovori mi.

-Sunce moje ti mi nisi nikakva smetnja. Hajde da jedemo zajedno i posle te vozim gde treba. - odgovorim joj sa osmehom.

Osmehne mi se i klimne glavom u znak pristajanja. Brzo odem do sobe i presvucem se. Trčećim korakom silazim niz stepenice i molim se u sebi  da je tu. Da nije otišla.

Nema je u dnevnoj sobi, okrećem se oko sebe da vidim jesu li joj stvari tu kad se iz kuhinje ču lavež psa i jedno tup.

Odahnem i zaputim se lagano tamo. Prizor koji gledam naslonjen na vrata me zaprepasti. Ona sedi na pločicama u turskom sedu  i veselo mazi mog bernandinca, dok je on legao pored  njenih nogu i umiljava se. Nikoga dosad nije zavoleo ovako na prvu. Čak mu i Danilo smeta kad dodje. 

Grom oseti moje prisustvo i podiže glavu na šta se i ona okrenu. Lagano ustaje sa poda i prilazi meni.

- Kako je divan? Nisam znala da si udomio psa. Lepo ime ima. Grom. - reče ona dok pere ruke.

Na stolu je sve postavljeno sem tanjira. Gledam je kako se muči da dohvati. Muči se ona sa tim, a ja se mučim sa njom. Dok se ona proteže da dohvati tanjire uzana majca joj se podiže i ja imam savršen pogled na njenu prelepu kožu i savršeno oblikovan i zategnut stomak. Prilazim polako kako bih joj pomogao jer ovo mučenje ne vodi nikuda.