Otkucaji srca 🔚

5.poglavlje

                      Sunčica

I  sad dok me vozi ka bolnici ne mogu da sakrijem smešak sa lica. Jednostavno imam osećaj kao da letim po oblacima. Želela bih da je ovako stalno. Da nam jutra počinju zajedničkim doručkom, da svako jutro prvo ugledam njegovo sneno lice. Da me ujutru prvo pomiluje njegov opojan glas i njegov dodir. Da mi dan počinje i završava se pored njega.

Ništa nije pitao dok sam se ja zamišljeno smeškala. Da jeste ne znam šta bih mu odgovorila, jer sam ja ta koja je rekla da ga želi kao prijatelja. Ne on. On želi da me vrati, a ja da potisnem ovaj osećaj. Samo ne znam do kad ću se odupirati jer što sam više u njegovom prisustvu sve je teže.

Stajemo pred bolnicu. Tada moje mastanje prestaje. Podsvest mi udari  šamar u mojoj glavi i ja od onog veselog i srećnog izraza lica dobijem iznenadjen i ljutit. Moja stvarnost stoji pored mog oca i nešto sa njim ozbiljno razgovara. Moja svakodnevnica u obliku mog verenika Ognjena. Zašto sada više nemam ovaj osećaj zaljubljenosti kad ga vidim? Zašto mu se ne radujem onako kao pre samo par dana?

Zar je sve bila varka? Moja zabluda.

Prelazim ulicu ne skidajući pogled sa oca i Ognjena. Ne svidja mi se očev pogled. Ognjen me primeti i krene ka meni.

-Gde se moja verenica smuca kad u očevoj kući nije bila? -krene da me poljubi, ali ja se izmaknem.

- Odkud ti ovde? Zar nemas preča posla? -upitam ga ironično.

- Eto vidite, sad me valjda razumete o čemu sam pričao. - reče mom ocu.

- Hej ja sam ovde!! Njega ne mešaj. - uzviknem iznervirano.

- Gde si bila celo jutro? Došao sam odavno. Tražio te ovde, tražio te kod kuće. Ni na jednom od mesta gde bi trebala da budeš nisi bila. Ne igraj se sa mojim živcima Sunčice. - okrete se ka meni pa me stegne za nadlakticu.

- Ognjene sine kakvo je to ponašanje. Što nisi lepo pitao gde je ona. Ja bih ti rekao, ali sam mislio da znas. - reče moj otac iznemireno.

Istrgnem ruku iz njegovog stiska i besno ga pogledam.

-Sad si tako i tim tonom razgovarao samnom i više nikad. Ako se sledeći put ponovi možeš slobodno da zaboraviš na mene i svadbu.

Klimnem glavom mom ocu u znak pozdrava i ne gledajući u Ognjena okrenem se i udjem u bolnicu.

Provirim polako u sobu i ugledam baku kako spava. Neću da je budim. Zato odlučim da potrazim doktorku Oliveru kako bih razgovarala sa njom o bakinom stanju.

Ljubazno me primi u svoju ordinaciju i detaljno mi objasni bakino stanje.

Pa i nije tako strasno kao što mi je otac rekao preko telefona. -pomislim u sebi.

Nešto drugo je u pitanju i ja moram saznati što pre o čemu se radi.

Izlazim iz ordinacije i zatičem Ognjena u hodniku.  Zamišljen je gleda kroz prozor, odlutao je mislima toliko daleko da nije primetio kad sam mu prišla.

- Hej. -kazem mu kratko.

- Izvini, izvini poludeo sam kad nisam mogao da te nadjem jutros. -reče uznemireno i povuče me u zagrljaj.

- Ognjene šta se dešava? Čudan si u poslednje vreme. Čemu oni izlivi agresije? -izvučem se iz zagrljaja i upitam zabrinuto.

- Samo ne želim da te izgubim. To je sve. Izvini molim te. Jesam li te povredio? - pita me zabrinuto pa me nezno uhvati za ruku.

- Više me Ognjene boli duševna bol nego spoljašnja. Ovakvim ponašanjem nećeš ništa dobiti sem što ćeš me odgurnuti od sebe. - odgovorim mu mirnim glasom.