Otkucaji srca 🔚

2. poglavlje

                     Momir

Ne skidam pogled sa nje. Prelepa je. Pruži mi ruku da se pozdravi, ali nešto jače je bilo od mene pa je privučem u zagrljaj. Njen opojni miris  širi se svuda oko mene. Šapnem joj na uvo, a ona zadrhti od mog glasa.

Ima nade. - pomislim u sebi, ali kao da me opeče onaj njen blještavi prsten.

Odvojim se polako od nje, a ona me počasti svojim najlepšim osmehom. Onako kako se uvek smejala kad je samnom bila.

Vidim kako suzi svoje lepo oči besno gledajući u drugaricu koja joj se samo nasmeje blago i slegne ramenima.

Seda do mene kad se blesavi Davor stvori niodkuda.

- Sunce moje fantastična si bila. -reče joj on i zagrli je sa ledja.

Ona se samo nagnu još više na njegove grudi, a mene nesto probode u grudima.

- Cezare brate ako tako nastavis nista od mog kafića ne osta. - kaze mi kroz smeh.

- Mrvice ne lutepaj. Znaš da ti sve nadoknadim. -
Ma ne može biti. Njih dvoje su zajedno. Ona je za njega verena. Prolaze mi misli kao na pokretnoj traci.

- Zasto ovolikog momka zovete mrvica? - upita Danilo.

- Pa ima dva metra!- uzviknu za čudjenjem.

- Ima tu neka anegdota. Ispričaću ti jednom. -odgovori mu Milica.

Danilo poče u svom stilu da lupeta gluposti,a ja ne skidam pogled sa nje.  Vidim da me krajičkom oka i ona s' vremena na vreme pogleda i promeškolji se na stolici.

Davor nam donese piće i vrati se za šank.

Veče polako odmuči. Danilo i Milica su u nekoj svojoj priči, a ja se posvetim njoj. Mom suncu.

- Čujem da počinješ ovde da radiš? -upitam odpivši gutalj svog pića.

- Loše si informisan. Samo mu mi ponudili posao. Nisam prihvatila. - odgovori mi i pogled joj odluta iza mojih ledja.

- Šteta. Do kad si ovde? - upitam je a ona duboko uzdahnu.

-Ni sama ne znam. Dok se baka ne oporavi biću tu sigurno. -reče mi sa tugom u očima.

- Biće ona dobro. Ne brini. Jel mogu nekako da pomognem? Treba li joj nesto? Lekovi, aparati... - kazem a ona mi se tužno nasmeši.

- Vidiš? -ubaci se Milica u razgovor.

- Vidim. - odgovori joj ona.

Zbunim se na Milicino pitanje, kao da nisu očekivale da ću to pitati ili je možda nesto drugo u pitanju.

- O čemu se radi? - upitam zbunjeno.

- Nije bitno. Nema veze sa tobom. - odgovori ona, pa opet skrene pogled.

Uhvatim je nežno za ruku i primaknem joj se bliže.

- Sunce uvek, ali uvek možeš na mene da računaš. Ma šta se dogodilo izmedju nas ja ću biti tu za tebe. - šapnem joj na uvo.

Kad se odmaknem primetim da su joj oči pune suza. Nije mi nista odgovorila samo je klimnula glavom.

Nastavimo razgovor svo četvoro kad primetim da je neko uporno zove a ona još upornije odbija pozive. Vidim da isključi telefon i stavi ga u torbicu. Ne prodje čini mi se ni minut kad Milicin telefon zazvoni i ona se javi na poziv sve vreme ozbiljno gledajući u Sunčicu.

- Moramo na kratko da vas ostavimo. - reče Milica i povede Sunčicu koja je zbunjeno gleda.

Oblače jaknu i izlaze napolje. Posto je prednja strana kafića sva u staklu mogu da vidim sta se napolju dogadja.