Otkucaji srca 🔚

8.poglavlje

Doktor je pregledao Momira i odlučio je da ga zadrži jos dan dva u bolnici. To je izazvalo burnu reakciju kod njega. Nekako smo ga svi ubedili da treba da ostane zbog njegovog zdravlja tu. Novo jutro je osvanulo a ja i dalje nemam vesti od oca. Prespavala sam kod Milice ako bi se tako moglo reći. Nismo oka sklopile celu noć. Nisam išla Momirevoj kući iz razloga što ne znam šta je Draganu sad u glavi. Mojoj takodje. U mojoj kući su dežurali Davor i Danilo. Tačnije ispred kuće u nadi da će se moj otac vratiti. Ali nije došao.
Milica mi je dala svoju trenerku da se presvučem pa zajedno sa njom silazimo na doručak. Ali meni nije do jela.

- Kako si mila? - upita me Milicina mama Jelica dok polako sedam za sto.

-Ne znam ni ja sama šta vam kažem. Fizički sam dobro. Ništa me ne boli, ali zato psihički se raspadam. Izvinite ali ja ne mogu da jedem. - kazem joj tužno.

-Mila moja biće sve u redu. Ne brini. Naći ćemo Dejana. Ne brini i on je dobro verovatno. Uzmi meni za ljubav makar dva zalogaja. Nisi danima ništa jela. Srušićeš se negde. -zabrinuto će ona.

-Zaista ne mogu. Hvala vam. Ovo zaista izgleda divno ali razumite me. Ne mogu da jedem, nemam apetita uopšte. - kažem joj pokazivajući rukom na prelep sto pun raznovrsne hrane.

- Princezo bolje ti je da nadješ apetit jer te ona neće pustiti dok ne jedeš nešto. - oglasi se grubi muški glas iza mene.

Prepoznajem taj glas i zato se okrenem sa osmehom na licu. Gledaju mene oči boje mojih. Tata.

- Zaboga gde si ti cele noći? - upitam ga dok mu letim u zagrljaj.

- Dobro sam princezo. Imao sam neka neodložna posla. -reče mi on dok me jako zagrli.

Doručak je prošao u napetoj atmosferi. Jelica nas naravno nije pustila da odemo bez doručka nigde. Nisam imala snage da jedem. Kao da umesto onog bureka sa mesom gutam kamenje. Misli su mi kod Momira. Šta ako se Dragan vrati, šta ako sad njemu proba da naudi? Načula sam priču kako je Momiru nakon dedine smrti ostavljeno sve. Sve je na njega prešlo. Ništa Draganu nije otac ostavio. Zato me je i oteo. Da bi uzeo nasledstvo od Momira. Ali znao je stari Cezarović da od Dragana nikad ništa biti neće, samo obična pijanica. Propali alkoholičar kako su ga sad zvali.

Zahvalim se Milicinoj mami na doručku pa se zajedno sa Milicom i ocem uputim van. 

- Devojke ja ne mogu sa vama. Idem moju Grozdu da obidjem. Doći ću kasnije da vidim Momira. Prenesite mu moje pozdrave. - reče on i pre nego što sam bilo šta stigla da kazem seo je u auto i otišao.

- Šta je sa njim? Celo vreme je odsutan bio za doručkom. Nešto ga muči. - upita začunjeno Milica.

- Ne znam Mico. Ni sama ne znam šta da mislim. Samo kad je on dobro. Kad nije neku glupost napravio noćas. Sve ostalo ćemo lako. - kažem joj pa nastavimo u pravcu njenih kola.

Na hodniku bolnice sretnemo doktora i zaustavim ga da upitam za Momira. Odahnem kad mi kaže da već sutra može kući uz mirovanje i da ne napreže ruku. Uhvatim krajem oka onu nafrakanu sestru kako otkovčava dugme svoje košulje i ulazi u Momirovu sobu noseći mu hranu. Momentalno mi padne mrak na oči i osetim kako me Milica steže za ruku. Ljubazno se zahvalimo doktoru i krenemo u pravcu sobe.

- Samo se smiri. - reče Milica iza mene dok ja polako otvaram vrata.

Šokiram se scenom ispred mene. Danilo stoji kod prozora gušeći se od smeha, a nafrakana...

Nafrakana pokušava na silu da nahrani Momira unosivši mu se u facu.

-Rekao sam da naću to da jedem. Nosi to! -besno će Momir dok je gura jednom rukom.