Otkucaji srca 🔚

1. poglavlje

                  ****Sunčica****

Pre tri  godine sam otišla iz Srbije u Švajcarsku kod rodjenog strica. Otac mi je našao posao u struci. Doktori se više cene ovde neko u Srbiji nazalost, ali ne samo to već i kako bi me razdvojili od Momira.

Ah Momir... Kad se samo setim njega. Još uvek mi je u mislima svaki dan, svake sekunde. Povredio me je, prevario, ne znam zašto mi još uvek srce ubrza kucanje na spomen njega. Ja sam verena, moj verenik je isto doktor kao ja. Ja sam hirurg ,a  Ognjen je kardiolog.

Zavezem moju dugu kosu boje meda i pokupim kartone sa pulta. Poprilična gomila. Biće ovo dug dan.

Polako se približava vreme pauzi. Pišem recepte nekoj starijoj ženi kad neko pokuca na vrata.

- Hej, smetam? -proviri Ognjen sa osmehom na licu.

- Udji. Upravo završavam. - odgovorim sa smeškom.

- Kad završavaš? Da idemo na pauzu uzeo sam nam onu pitu što voliš. - upita on.

- Imam jos jednog pacijenta i gotova sam. Hoćemo kod tebe ili mene? - upitam veselo.

- Kod mene. Odoh da pripremim, ti kad završiš dodji. Slobodan sam jos sat vremena pa imam jednu zakazanu operaciju. - reče on, pa pridje i poljubi me u kosu.

Pružim recepte starijoj gospodji, a ona se smeška gledajući nas.

- Čuvaj te deco to što imate. Prelepi ste. Neguj te vašu ljubav, jer prava ljubav se jednom dogodi. -reče ona pa izadje iz ordinacije.

Ne stignem nista da joj odgovorim jer već ulazi drugi pacijent.

-Kad ste mislili da mene prozovete? Čekam od jutros ovde. Ovakvu neodgovornost nisam video nigde. - povika on sa vrata.

-Evo gospodine sad ste vi na redu. -odgovorim ozbiljno, pa pogledam u Ognjena koji samo odmahne glavom i napusti ordinaciju.

Zavrsim pregled i svu potrebnu papirologiju i uputim se ka Ognjenu.

Lepo postavljen sto kod njega sluti da treba o nečemu ozbiljno da razgovaramo.

- Sedi draga. -reče kad me ugleda.

Zamišljen je.

-Jel sve u redu? -upitam začudjeno.

- Onako. Biće. Zvali me moji. Moram kod  njih u Beograd. - kaze mi nekako tužno.

-Šta se dešava Ognjene? Šta te muči? - upitam kod ustajem i lagano mu prilazim.

-Sad sam primio poziv od mojih. Brata mi šalju na operaciju. Ovaj put je ozbiljna povreda. Moram tamo. -reče mi sa tugom u glasu dok me nezno zagrli.

-Ne brini. Biće on dobro. Ako hoćeš uzeću odmor i idem i ja sa tobom. Znas da je moj otac isto lekar mozda može neke veze da povuče. - kazem dok ga grlim.

- Pošla bi samnom? -upita zbunjeno pa napravi korak unazad.

-Zašto misliš da ne bih? - upitam zbunjeno.

- Pa znam da te nešto muči kad god odemo u Srbiju. Stalno se okrećeš kao da pogledom tražiš nekog, a u isto vreme toliko brzo se vratimo ovamo da mi se čini da bežiš od nečega ili nekoga. - reče pa izvi obrve u luk.

-Ja tako nesto nisam primetila. Učinilo ti se. - okrenem se pa sednem za stočić na kom je pita sa mesom tako zanosno mirisala.

Par dana kasnije...

Sinoć smo došli u Beograd kod Ognjenovih roditelja. Jutro nam je počelo veoma radno jer smo već oko šest sati ujutru bili u bolnici kod njegovog brata. On trenira profesionalno odbojku i pri doskoku se loše dočekao i pokidao ligamente. Ovdašnji lekari dali su prognozu invaliditela. Zato smo Ognjen i ja tu da im dokazemo suprotno.