Otkucaji srca 🔚

7.poglavlje

- Neee!! -
Uzviknem i potrčim ka ocu. Nepomično leži. Ispod njega polako se nadzire tanki crveni putić od sveže krvi. Primio je udarac u glavu. Dragan ga je udario starom, rasušenom, drvenom stolicom. Čije parče drveta je i mene pogodilo u ruku i raskrvarilo.

Kleknem kraj njega i stavim njegovu glavu u moje krilo. Krajičkom oka spazim kako Momir istrčava iz kuće u potrazi za Draganom koji je pobegao.

- Tata pogledaj me. Otvori oči. Molim te. Ne ostavljaj me.- uplašeno ga dozivam.

Odahnem za trenutak jer vidim da polako dolazi svesti. Izbezumljeno me gleda ispod gustih, crnih obrva.

- Ne plači, princezo. Dobro sam. - reče mi tiho uz blag osmeh.

Pomognem mu da se polako pridigne i ustanem da trazim nešto čime bih mogla da mu zavim glavu i zaustavim krvarenje. Sva sreća rana nije duboka.

Moju potragu prekida buka ispred kuće. Provirim kroz kuhinjski prozor i prestravim se u trenutku.Momir i Dragan se otimaju oko pištolja. Trčećim korakom zaobilazim razbacane stvari po kući i taman kad stignem do ulaznih vrata čujem pucanj.

Vreme kao da je u trenutku stalo. Rukama prekrijem usta da sprečim krik. Dragan me besno gleda, a Momir...

On mi se samo blago nasmeši pre nego što padne na kamenu stazu.

-Za sve si ti kriva! Sve je ovo zbog tebe!- povika mi Dragan, okrete se na peti i potrča u pravcu šume.

- Mimaaa!! -potrčim ka njemu.

- Sunce moje, princezo moja ne plači. Tvoje me suze bole više od ove rane od metka. -reče mi tiho isprekidano disajući.

- U redu, u redu. Ne zamaraj se, odmah ću da pozovem hitnu pomoć.

Krenem da tražim telefon po dzepovima svojih pantalona ali se setim zašto smo svi ovde. Udarim se po glavi momentalno. Njegove drhtave ruke hvataju moje i on mi se tužno nasmeši.

- Pozvao sam ih ja. Još dok sam jurio za Draganom. Kako je Dejan? -upita me dok se sve više bori za vazduh.

-Dobro je on. Ne misli sad na njega. Ne govori ništa, ne umaraj se. Bićeš dobro, hitna bi trebala svakog časa da stigne.-kazem mu dok uplakana nežno milujem njegove obraze.

Počinje sve više da se trese i bori se da  ne sklopi svoje lepe oči.

- Jel ti hladno? Nemoj da se smrzneš.

- Neka me sunce, navikao sam ja da se smrzavam. Moje me sunce ne greje više. -kaze mi još više se tresući.

- Nećeš više. Nećeš nikada više da se smrzavaš. Tu sam, od sad sam ja tu i neće ti biti više hladno. - kazem mu kroz suze pa krenem ka kući da potražim nešto da ga ugrejem.

Uhvatim krajem oka njegov blagi osmeh. Ulećem u kuću i uzimam prvo ćebe na koje sam naišla.

-Šta se tamo dešava? -upita me otac dok polako ustaje.

Ali taman kad stane na noge on opet padne.

-Tata Momir je ranjen. Ne ustaj imaš potres mozga verovatno čim ne mozeš da stojiš na nogama. Jel ti rana još krvari?

- Kako ranjen? Šta se desilo? - upita me izbezumljeno.

- Nemam kad da ti objašnjavam. Lezi tu hitna je na putu. - odgovorim mu kratko i potrčim do Momira.

- Mima otvori oči. Ne zatvaraj ih. Vratila sam se. Tu sam.  - zabrinuto ga pozovem jer vidim da je zatvorio oči.

Polako ga pridignem kako bih prebacila ćebe iza njegovih ledja ali toliko se bolno namrštio da sam zažalila zbog ideje.