ovaj dio je podugačak. nemojte mi pričati kako je nedosljedna 'knjiga' ovo je FANFICTION, ok luv u
-
Nisam više sposobna da se snadjem sa Dracovom ozbiljnošću, molbama. Lucius i Narcissa nevoljno popuštaju i dozvoljavaju mi da ostanem u Vili - i stavljaju mi do znanja da je ovo samo privremeno prilagodjavanje. Draco je možda rastegnuo istinu nekako, rekao je kako ja nemam nigdje drugo da idem, ali ovo ih samo odvraća od prave istine zašto sam ja ovdje. Krivica i briga me jede, svaki put raste sve više kada vidim Lunino prljavo lice, njene utonule obraze. Ali Draco nije toliko loš u odvlačenju pažnje. Svaki put kada se prišunja ovdje, posle ponoći, kada se privuče ispod svilene plahte i počne da mi gricka vrat, mi upravljamo onda da samo zaboravimo na svijet - barem na kratko.
"Isobel."
On mi drma ramena, i onda se ja provučem ispod jorgana, uzdisajući. Svijetlo mi udari u oči, i ja to odmaknem. "Budna sam. Šta je?"
"Moraš doći dolje. Moji roditelji su me poslali za tebe."
Ja protrljam oči. "Šta je u pitanju?"
Draco gleda u pod. "Oni - oni misle da su našli Pottera."
"Šta?"
"Da." Draco se zaustavi. "Oni žele od nas da im kažemo da li je to on."
Moj stomak počne da se prevrće. " On je ovdje? On je uhvaćen?"
"Granger i Weasley takodje," reče on, pogledavšime u oči po prvi put. "Grabljivci. Belly, nešto nije uredu sa Potterovim licem. Nisu sigurni da li je to on."
"Pa, da li je on?"
"Ako Granger i Weasley su ovdje, ko bi drugo mogao biti?"
Gledam u njega, pokušavajući da sve pohvatam. "Šta kada saznaju da je on?"
On obrisa pozadi rukom od čelo. "Pozvaće Mračnog Gospodara."
"Draco!"
Draco se trznu na glas njegove tetke. "Dolazimo," on reče, ali sumnjam da je njegov glas stigao do stepenica. On me uhvati za ruku. "Idemo."
Kada smo ušli u glavnu sobu, svaka nada koju sam imala da je Grabljivac uhvatio pogrešnog Harry-ja je nestala. U sredini sobe, ispod ogromnog svijetlećeg lustera, Harry-jevi natečeni obrazi i čeljusti su neprepoznatljivi, ali pored napuvanih očiju tu se nalazi poznati zeleni sjaj. To je on.
Osim i pored njega, vezani zajedno stisnutim užetom, su Ron, Hermiona, goblin kog neprepoznajem, i zadnji, Dean Thomas. Vjerovatno je uhvaćen od strane Grabljivca, Normalsko- rodjenče na bijegu. Uhvatila sam brze, zatečene izraze mojih kolega, umorno lice kada su me prepoznali. Imam isti osjećaj krivice kao i kod Lune i Olivandera - mogu lagano biti u njihovim pozicijama, ali umjesto toga ja sam iznad njih, skoro totalno bezbjedna.
Malfoyevi i Grabljivci su toliko okupirani zarobljenicima da nisu ni primjetili kada samo Draco i ja ušli. Oči su na Harry-ja, Lucius je pričao užurbano ; "Draco, šta te je zadržalo tako dugo - ne bitno. Dodji ovdje."
"Ne," reče Bellatrix ubrzano, jedva dajući šansu Dracu da progovori. "Djevojka će znati bolje." Njeni obrazi su zarumenjeli i njene oči sijaju; pogled kako ona predaje Harry-ja Pottera ka Voldemortu vidljivo trčkara po njenom umu. Ona mi uhvati rame i privuče me bliže. Hermiona me posmatra širom otvorenih očiju, dok Ron i Harry gledaju u pod. Moje srce lupa. "Pa, jesu to oni?"
Ja gledam Hermionu u njene krvave oči i odjednom sam preplavljena uspomenama; pričale smo uzbudjeno na prvoj noći u Hogwartsu, igrale smo glupe igre u sobi, davala sam joj rame da plače kada bi se posvadjala sa Ronom u trećoj godini, zajedno smo se spremale za Yulle Ball, smijale se na Krumove pokušaje da je impresionira, svadjale se oko Draca... Draco. On stoji iza mene, oči njegove na mojima. Na momenat očekivala sam da će mi reći ne, da neupadljivo prodrma glavom... Ali neće. On zna da ja nikada ne bih, ikada izdala prijatelje, bez obzira koliko oni malo misle na mene sada.
