Black Lord

6

- Magarac... Uh... -  mumlala sam dok sam ulazila u malu crkvu. Nisam htela da se okrećem da vidim dokle je Blek stigao. Sigurna sam da sam ga ostavila negde iza sebe u prašini.

- Nagutao se dabogda prašine! I on i Viktorija! Uh...

- Rouz, draga, jel ti to meni nešto pričaš? - nisam videla velečasnog Parkera kada mi je prišao.

- Ah... Velečasni... Nisam vas videla...

- Pominjala si prašinu neku... - upitao me i pogledao zabrinuto.

- Ne... Ovaj da, nisam nešto kod kuće obrisala, pa zato... - zbrzala sam -  A gde je Vajat, došla sam po njega. Hvala vam što ste dopustili da bude ovde dok ja obavim sve po gradu.

- Rouz, Rouz... Uvek možeš da ga dovedeš. Nema potrebe da se zahvaljuješ. Kada bi svi bili kao ti, gde bi nam bio kraj - rastužio se malo. Velečasni Parker je bio divan čovek i mogu da kažem da je nekako uspevao da drži ovu zajednicu na okupu.

- Nije baš sve tako crno, velečasni. Biće to sve jednog dana dobro.

- Zaista misliš tako, Rouz? -  posmatrao me pažljivo.

- Nadam se i molim se da tako bude. Gde je Vajat, niste mi rekli?

- Eno ga iza u dvorištu, fascinantne su mu one kokoške koje sam dobio - nasmejao se starac.

- Ah... Vajat i životinje! Neću se iznenaditi ako mi jednog dana dovede kojota kući - nasmejali smo se oboje.

- Ili malog bizona? - reče velečasni.

- Bože me sačuvaj! Još mi samo to treba! Ptičice i zečeve mogu da preživim, ali kojekakve insekte... To bi već bio problem... - krenuli smo kroz crkvu, ka izlazu u dvorište, kada me je njegov glas zaustavio.

- Rouz?

- Da, velečasni?

- Znaš li ko je onaj čovek?

- Koji? - upitala sam, ali sam se odmah setila na koga je mislio. Magarac. Ne velečasni, nego Blek... Blek je magarac.

- Kakav magarac? - začudio se i pogledao me čudno. Nisam valjda na glas to rekla!? Moraću malo da pripazim.

- I magarce bi mogla nekako da preživim. Vajatove. Na to sam mislila.

- Aha... A ko je ono ispred crkve, na konju? Rekao bih da ne skida pogled sa nas.

Nisam stigla da javim velečasnom da se Blek vratio u grad. Ali sada mu moram reći. Sigurna sam da koliko god ga molila da ne preduzima ništa odmah, neću uspeti u tome. Što bi značilo da će istina uskoro izaći na videlo.

- Ah... To je... - zašto je bilo tako teško da prevalim njegovo ime preko jezika - To je Blek. Vajatov brat.

- Vratio se!? -  usplahireno je rekao velečasni  - Zašto mi nisi rekla, Rouz? Zašto si mi to prećutala?

- Htela sam da Vam kažem. Stvar je u tome da je on sinoć stigao i nisam ništa htela da govorim, jer želim prvo da saznam kakav je on čovek i kakve su mu namere. Moram da ga upoznam prvo, da bih znala kako će reagovati.

- On mora znati istinu, Rouz... - rekao je ne skidajući pogled sa Bleka.

- Znam, velečasni...

- On mora znati istinu, a ja ne mogu više da ćutim. Moje vreme ističe... Ja se ne osećam dobro u zadnje vreme. Uskoro možda neću biti sa vama. A obećao sam Bogu, tebi i Vajatu da ću vam pomoći. Ali kad se Blek pojavi, ja mu moram reći.

- Nemojte tako pričati, bićete vi ovde još dugo. Samo Vas molim da sačekate još malo, da vidimo...

- Ne, žao mi je... Ja ne mogu više da čekam. To je završena priča. Hajde sad... Idemo da nađemo malog Vajata - rekao je i okrenuo se od mene.

Pratila sam ga sa teskobom u grudima. Milion scenarija mi je prolazilo kroz glavu. Ali jedno pitanje mi je bilo na pameti - šta će se desiti sa Valatom i samnom kada Blek sazna istinu. Mogla bih da odem, ali teško će biti sakriti se. To što sam imala dovoljno sredstava za beg i za život bilo je dobro. Ali kako ću nas odlazak objasniti Vajatu. Kako detetu da objasniš da je...

- Mama, mama! Vidi! - Vajat je povikao i prekinuo me u razmišljanju. Povukao me je za ruku i poveo u pravcu kokošinjca - Imaju male ćubice i smešne su skroz! I imaju perje na nogama i to izgleda kao da nose čizme, jel da?

Vajata je bio prekriven prašinom i paučinom. I imao je  perje u u kosi. Osmeh na njegovom licu mi je govorio da je srećan.

Počeo je da se još jače da se smeje, a ja sam mu samo razbarušila kosicu skidajući mu peruške i poljubila u teme. Nastavio je da priča, opčinjeno opisujući šta je sve zapazio kod kokošaka, a ja sam u njegovom osmehu i srećnim očima videla njegovog oca. Bio je isti, preslikan. Kad bi samo znao...

Kao da mi je neka ogromna šaka stegla grudi, kada sam se setila obećanja koje sam dala Vajatu na samrti. Pogledala sam u našeg sina, i molila sam Boga da sve bude u redu i da reči mog pokojnog muža budu tačne. Ako nisu tačne, neće nam ništa drugo preostati nego da pokupimo stvari i odemo iz ovom malog divnog gradića.

- Idemo li, jesi li bila kod gospođe Klare? - skakutao je Vajat ispred mene.

- Da, pozdravila te je puno i poslala ti je nešto. Idemo, mili... Hvala vam još jednom velečasni...

- Hoću li moći opet da dođem da ih vidim? - pokazivao je Vajat ka kokoškama, a starac se malo sagnuo i rekao mu

- Naravno da možeš! Hajde ovako, kada budem imao prve piliće daću tebi par komada, može?

Vajatovo lice je bilo obasjano srećom kada se okrenuo ka meni i pitao me:

- Mama, mogu li ih uzeti? Molim te, mama, molim te!

- Naravno - nasmejala sam se i prilila ga za ruku, te smo krenuli kroz dvorište ka ulici, sa osmehom na licu.

Moj osmeh je ubrzo nestao sa lica kada sam se setila ko nas čeka napolju. Blek. Najradije ne bih progovorila reč sa njim, ali nisam to mogla da izvedem zbog Vajata i velečasnog koji je hodao iza nas. Stigli smo nadomak  dvokolice i zatekli Bleka naslonjenog na nju kako puši duvan i posmatra nas ispod oboda svog šešira. Njegove duge noge su bile prekrštene i izgledao je tako nehajno, kao da je sve u redu. Neke devojke koje su prolazile su krišom bacale pogled ka Bleku i cerekale se. O da... bio je privlačan i zgodan čovek. Nije bio sumnje da je privlačio ženske poglede gde god bi se pojavio. Bio je takav da mi se stomak okretao poput prerijskog žbuna uvek kada bi ga videla. Nije mi bilo jasno zašto se tako osećam, obzirom da je prošlo dosta godina od kada sam...  Možda je to zbog toga što mi je i Vajat pričao toliko o njemu. Nisam bila sigurna, a sada ionako nije bilo vreme da mi misli idu na tu stranu. O tome ću razmišljati kasnije. Treba mi prvo malo vremena da se ponovo naviknem na njegovo prisustvo.

Zastali smo ispred njega i osetila sam da se ruka malog Vajata stegla oko moje. Bio je uplašen.

- Vajate -  pogledala sam u njega - Ovo je Blek, tvoj stric. On je rođeni brat tvog tate.

- D-drago mi je gospodine - promucao je Vajat, a ja nisam skidala pogled sa Bleka i primetila sam da se i on malo ukočio. Samo je klimnuo glavom i dotakao obod šešira, pa je pogledao ka velečasnom koji je stajao iza nas.

- Velečasni, ovo je Blek McLordes, moj... dever -  Blekove crne oči su sevale ka meni.

- Znamo se - prišao mu je velečasni i pružio ruku, koju je ovaj nevoljno prihvatio - Mada si bio dečak kada smo se zadnji put videli, zar ne Blek?

- Tako je velečasni - odgovorio je Blek dubokim glasom, od kojeg me je uvek podilazila jeza.

- Znam da si tek došao, ali bih te zamolio sinko, da dođeš jedan dan do mene.

- Ne idem u crkve - odbrusio je ovaj.

Velečasni je par trenutaka gledao u njega, verovatno vagajući kako da mu kaže nešto. Napokon je izustio malo tiše

-Čekao sam ovoliko godina da se vratiš. Imam dosta stvari da ti kažem, Blek, a nemam baš puno vremena. Doći ćeš - ovo zadnje je zvučalo kao naredba. Velečasni se okrenuo i otišao, dok smo nas troje gledali za njim.

*********