Black Lord

7

Kratak put do ranča je protekao u tišini. Moje misli o velečasnom i posmatranje Rouzinog potiljka je povremeno prekidao mali Vajat koji je krišom bacao pogled ka meni.

Pitao sam se šta li je nateralo velečasnog da bude onako drzak i šta to ima tako bitno da mi saopšti. Odlučio sam da ipak odem do njega ovih dana. Ali pre toga...

- Idi u kuću Vajate - moje misli je prekinuo Rouzin glas. Zar smo već stigli? Da, bili smo ispred njihove kuće.

Vajat je još jednom krišom pogledao ka meni dok mu je Rouz davala ključ, a zatim je trkom otišao u pravcu kuće. Sjahao sam sa konja i prišao joj blizu. Dok je uzimala pakete iz dvokolice, pokušavajući da ih naslaže na ruku i ponese sve odjednom, nije gledala u mom pravcu.

- Pusti.. ja ću... - nekako sam promrsio, omamljen mirisom njene kose.

- Sama ću...

- Pusti... - krenuo sam da uzmem jedan paket u isto vreme kada i ona i prsti su nam se dotakli. Osetio sam taj naboj među nama, i ona je, a onda je tiho uzdahnula i krenula korak nazad, te se sudarila sa mojim telom. Mahinalno sam je obuhvatio oko struka i još više približio sebi. Bio je tako dobar osećaj, tako poznat osećaj. Njeno telo se opustilo u mojim rukama, ali samo na trenutak. Onda se ukočila i trgla, te besno prošaputala

- Ostavi me... Idi...

- Gde Rouz? - prošaputao sam na njeno uvo ali nisam je pustio. Nisam imao snage, previše mi je prijala ovako u mojim rukama.

- Idi... Idi dođavola! Idi kod Viktorije! Šta ja znam! Samo me pusti! - zavapila je.

- Šta ja imam sa Viktorijom? - privukao sam je još bliže i prošaputao, usnama joj dodirujući uvo.

- Ne znam... Ne znam i ne interesuje me...

Nikad mi nije bilo ovako. Nikad nisam reagovao ovako na ženu koju sam video tri puta u životu, iako sam imao osećaj da je znam mnogo duže. Siguran sam da je grešno što se ovako osećam, pogotovo što je u pitanju žena mog pokojnog brata, ali nisam mogao da se borim protiv svog tela. I protiv svojih misli. Protiv želje... 

- Ne bi se tako ponašala da te ne interesuje, dušo... - nadao sam se da neće osetiti moj kurac koji je bio uspravan i trzao se uz njenu zadnjicu.

- Pusti me... Vajat će videti...

To me je otreznilo i pustio sam je zbunjen, u trenutku ne znajući na koga misli. Na Vajata ili na malog Vajata. Okrenula se ka meni, rumenih obraza i rumenih usnica. Bila je i uzbuđena i besna.

- Ti... Ti si... Ovo je greh... Ja ne mogu... - nije završila rečenicu i već je odjurila ka kući. Gledao sam za njenom bledo-ružičastom suknjom, kako nestaje iza vrata i sam sebi prošaputao

- Greh...

Možda je ta reč savršeno opisivala ovu situaciju, ali ja sam nekak oimao osećaj da je sve ispravno.

Ostatak paketa koji su ostali sam odneo do njenih vrata i spustio ih dole. Zatim sam se vratio, odvezao dvokolicu do male šupe, ispregao konja i odveo ga u štalu. Dok sam ga timario, osetio sam da nekog ima tu, osetio sam da me neko posmatra. Okrenuo sam se i na vratima ugledao malog Vajata kako viri. Nisam navikao da  budem u prisustvu dece, tako da mu nisam ništa rekao, samo sam nastavio sa timarenjem. Kada sam ga napokon zavezao, rekao sam

- Hoćeš li ga ti napojiti ili ću ja? - osetio sam da je još tu.

- Ja ću - čuo sam mu glasić a zatim i trupkanje malih koraka. Doneo je kofu sa vodom i stao pored mene.

Ćutali smo obojica dok je konj pio vodu. Napokon, spasao me je i prvi progovorio

- Ti si brat mog tate?