Black Lord

12

PROŠLOST

Abilejn

negde u Teksasu

Hodala sam zamišljeno niz ulicu, kada mi se obratio poznat glas.

- Zdravo Meri!

- Zdravo Vilijam! - pogledala sam mladića naslonjenog na stub kraj kojeg je privezao konja. Kosa mu je bila duža nego što sam je poslednji put videla. Lice mu je bilo preplanulo, verovatno od mnogo vremena provedenog na suncu. Nosio je one iste poderane pantalone. Sećam se, jer sam ih ja potajno zakrpila. Znao je da sam to uradila, ali nikada mi nije zahvalio.

- Odavno te nije bilo - primetila sam, a on se samo nasmejao i upitao:

- Jesam li ti nedostajao?

- Ne, samo konstatujem, nisam te videla - odmahnula sam ramenima - Šta radiš?

- Čekam nekoga.

- Prijatelja?

- Hm... Ne baš... Više poznanika... Imamo neki posao da obavimo.

Nikada nisam znala čime se Vilijam bavi. Dolazio je u Abilejn s vremena na vreme, ponekad bi ostao dan ili dva, a ponekad i mesec dana. Onda bi opet nestajao. Bio je stariji od mene i bio je zgodan. Ali nije me privlačio. Ponekad bi me gledao čudno i zamisljeno, a kada sam ga jednom pitala zašto to radi, rekao mi je da mu podsećam na njegovu mlađu sestru.

- Kuda si krenula?

- Tetka me poslala po namirnice - odgovorila sam ljutito. Iako sam volela izlazak iz salona, mrzela sam odlaske u nabavku.

- Mogu li ti pomoći? - upitao je, prilazeći mi.

- Ne, ne... Molim te, nemoj - odgovorila sam u panici i osvrnula se oko sebe - Ne želim da ona sazna da si mi pomogao.

- Meri... Ako ti zatreba pomoć, znaš da mi se možeš obratiti.

- Da, hvala ti, Vilijame.

- Meri, ozbiljno to mislim... To mesto - pokazao je preko ramena prema salonu - to mesto i tvoja tetka, nisu dobri za tebe.

- Znam, Vilijame... još samo par meseci dok ne skupim dovoljno novca da odem...

- Ona ti daje tako malo! - rekao je ljutito - I to malo što ti daje, oduzeće ti čim posumnja da planiraš odlazak. Idi sada, ja ću ti dati novac, samo idi, mogu te poslati kod mojih... Moji bi te rado prihvatili, a ona te tamo neće pronaći.

- Vilijame...

- Imala bi lepši život... - tužno me je pogledao.

- Volela bih da upoznam tvoju sestru, Vilijame... - osetila sam kako se atmosfera oko nas promenila. Vilijam je odjednom postao napet i namršten, promenio je držanje.

- Moja sestra je mrtva - rekao je oštro.

- O Bože, izvini, nisam znala, oprosti...

- Ona je mrtva, a ti si još uvek živa. Idi dok nije prekasno... Razmisli o tome - okrenuo se i otišao.

Pod utiskom njegovih reči, požurila sam do prodavnice jer sam se već predugo zadržala s njim. Nisam htela da dam tetki razlog za neki prekor. Kao da joj je nekad i trebao razlog... Kada sam se zadihana i znojava vratila u salon, tetka me je već čekala.

- Dugo si se zadržala - primetila je strogo, a meni je niz kičmu prošla jeza.

- Bila je gužva, stigla je poštanska kočija, pa sam morala da čekam... - odgovorila sam, ispuštajući teške namirnice na pod. Nisam ništa izmislila. Bila je gužva, ali me je vlasnik prodavnice uslužio preko reda. Uvek me je usluživao preko reda. A Vilijama nisam smela da pominjem.

- Mhm... - rekla je, dok me je posmatrala svojim suženim očima. Okrenula s i pošta uz stepenice, a zatim dobacila preko ramena - Odnesi to u kuhinju i vrati se na posao, Meri devojko.

Uzdahnula sam sa olakšanjem jer sam se ovog puta izvukla. Ostavila sam namirnice u kuhinji i vratila se svojim uobičajenim obavezama.

******