Black Lord

16

I sama sam znala da ono u Blekovoj kući nije smelo da se dogodi. I ovako mi je njegov dolazak uneo nemir u život, ali sada je to uzelo maha. Gde god da sam pogledala i šta god da sam radila, bio je oko mene. U meni. I nisam mogla da ga se otarasim.

U narednim danima sam izbegavala Bleka. Bar onoliko koliko sam mogla. To mi je bila bolja opcija nego da se suočim sa njim.

Ne samo da nisam mogla da se suočim sa njim, nego sa samom sobom, a prvenstveno - sa nama. Ako smo "mi" i postojali.

I pored svega, i dalje sam mislila na njega i možda više nego što sam htela. Kada bih videla Vajata kako ide prema Blekovoj kući, znala sam da ide da mu pomogne, pa bih često po njemu poslala parče pite ili činiju variva da mu odnese. Nisam sigurna zašto sam to radila. Lagala sam sebe da je to samo zbog mog sina. A duboko u sebi sam znala da je drugačije.

"Zabavljaš se?" pitala bih Vajata svaki dan kada bi se vratio od Blea.

"O da... Zanimljivo je. Pravimo štalu, mama. Stric Blek kaže da nekad moram da se držim malo dalje, da se ne bi povredio. Ali uglavnom sam tu i dodajem mu stvari. I pričamo. Puno pričamo" rekao je dok je mazio Blua.

"U pravu je. Moraš da paziš. A čemu pričate" pitala sam.

"O svemu po malo. O njegovom konju. O nekim mestima gde je bio" rekao je Vajat.

Nasmešila sam se na te njegove reči, i bilo mi je drago što mu je sve zanimljivo. Nadala sam se da neće doći taj dan kada ću morati da objasnim Vajatu ko je zapravo Blek i kakav je bio. Nisam bila spremna na sve ovo.

Ponekad bih Bleka krišom posmatrala kroz prozor. Bio je daleko, ali sam ipak mogla da ga vidim. Blekovi pokreti su bili spretni, brzi, svaki je ličio kao da je unapred isplaniran do samih detalja. Sunce bi obasjalo njegove mišiće dok bi podizao daske ili udarao čekićem. Nisam mogla da skrenem pogled od njega. Njegova snaga bila je očigledna, ali bilo je u njemu i nečeg drugog. Nečeg što me je istovremeno plašilo i privlačilo.

Jednog popodneva, Vajat je utčao u kuću, sav uzbuđen.

"Mama! Danas je taj dan!"

"Koji dan, sine? O čemu pričaš?"

"Mamaaa" otegao je kao uvređeno "Zaboravila si! Danas treba da idemo kod velečasnog da vidim piliće, zar se ne sećaš?"

Ne, nisam se sećala. Ovih dana mi je glava puna svakakih stvari, da sam na to i zaboravila.

"Sad sam stavila ručak, ne mogu da prekidam. Šta misliš o tome da odemo predveče, hm? Onda možemo svratiti i do Klare?"

"Ne, mama! Biće mrak, neću ih onda videti dobro!"

"Ali..."

"Ako ti ne možeš, pitaj strica Bleka da me me odvede. Mama molim te..."

Nisam mogla da razočaram Vajata, a nisam baš bila voljna ni Bleka da pitam.

Ali zbog mog sina, progutaću ponos.

Pronašla sam Bleka tamo gde je i provodio dane. Kod štale koju je pravio, a koja je već bila pri kraju. Nije bio okrenut u mom pravcu kada sam prilazila. Zvuk udaraca čekićem bio je glasam, ali ipak... kao da je osetio da dolazim  Prestao je da radi i okrenuo se ka meni.

Srce mi je zakucalo brže kada sam ga videla bez košulje, onako znojavog i opuštenog. Kada me je pogledao, na trenutak nisam mogla da progovorim.
Grlo mi se steglo.

"Blek..." nekako sam rekla, ali mi je glas bio tiši nego što sam planirala.

"Rouz? Da li je sve u redu?" upitao je, gledajući me pravo u oči.