Black Lord

4

Probudilo me sunce koje je kroz mali stakleni prozor svoje zrake bacalo baš tamo gde sam ja ležao.

Osvrnuo sam se oko sebe da vidim gde se nalazim, ali sve mi je bilo nepoznato. Onda mi do mozga došlo gde sam.

Kod kuće. U mojoj kući.

U kući koju je moj brat sredio i održavao za mene. Verovatno se nadajući da ću se jednog dana vratiti.

I jesam... Ali kasno.

Ustao sam polako i kretao se po malom skromno uređenom prostoru. Mala kuhinja sa stolom i četiri stolice, takođe mali kauč na kome sam prespavao noćas. Tu su bila troja vrata i krenuo sam da vidim šta se nalazi iza njih.

Iza prvih i drugih su se nalazile male sobice, sa po jednim krevetom i šifonjerom. Iza trećih vrata je bila mala prostorija sa drvenom kadom. Više je ličila na bure, doduše.

Vratio sam se u kuhinju i seo na stolicu stavljajući glavu u dlanove.

Ludu glavu.

Jebenu ludu glavu koja je vreme utrošila jureći po Divljem Zapadu za čije kurčevo zdravlje?

Sad sam imao i poznanstva i novaca, ali nisam imao brata.

Čuo sam neko kretanje ispred vrata i tiho kucanje, a zatim bat koraka.

Kada sam otvorio ulazna vrata video sam malog dečaka kako trči preko dvorišta.

To je sigurno mali Vajat. Posmatrao sam ga kako trči ka... Vajatovoj kući. Bože, isti je kao on, iste pokrete ima, isto zabacuje nogu i mlati rukama.

Kada sam hteo da zatvorim vrata video sam smotuljak ispred vrata. Uneo sam ga unutra i stavio na sto.

Miris domaćeg hleba se proširio kuhinjom a ja sam na momenat zažmurio.

Ovaj miris mi je u misli doneo sećanje na majku. Majka kao majka, divna, sva u brizi da dva mala đavola, Vajat i ja, ne budemo gladni, i da ne idemo pocepani. Naravno i da nas sakrije kada otac dođe pijan.

Bio sam klinac pa nisam mogao da razumem kako je moja tiha i divna majka završila sa ocem.

Moraću da pitam Baka kada odem u grad ponovo, da li zna nešto više o tome.

Odlučio sam da jedem, kad sam već dobio hranu, a zatim da odem da obiđem Vajatov grob. Nadao sam se da ga je sahranila tamo sam ja sahranio majku.

A gde je Vajat, protiv moje volje, sahranio oca. Nije zaslužio da mu kosti trunu blizu majke. Njegove kosti su trebale biti razbacane na sve strane sveta i ostavljene da ih pojedu kojoti.

Da nestane i svaki trag koji bi mogao da ukaže da je postojao.

Krajičkom oka sam primetio neko kretanje u dvorištu preko puta.

Bila je daleko, nosila je maramu ali znao sam da je ona. Nosila je nešto u rukama i žurila u kuću, kao da ne želi puno da se zadržava napolju. Krišom je bacila pogled ka mojoj kući a zatim sagla glavu i ubrzala korak. Nakon par sekundi je nestala u kući koja je bila malo šira od moje i imala terasu isto toliko dugačku.

Pasulj koji sam jeo i vruć domaći hleb je bilo nešto najlepše što sam probao pa godinama u unazad. Maltene od svog detinjstva.

*****

Sjahao sam sa konja, ignorišući očev nadgrobni spomenik. Iako su sva tri bila uređena, sa svežim cvećem i održavana, njegov krajnji levi nisam mogao da gledam. Prišao sam bratovom skidajući šešir i stao ispred njega ne znajući šta da kažem. Ne znam ni sam koliko sam tu stajao u tišini.