Black Lord

9

- Šta? - pitao sam, gledajući u njen široki osmeh. Ona je posmatrala malo klupče koje se migoljilo u mojim rukama.

- A, doneo sam.. za Vajata... - odjednom nisam mogao da pričam. Nisam mogao da nađem reči. Bila je predivna. Sve ovo... kuća, opojni mirisi večere koje je spremila, njen osmeh... bilo mi je tako strano i tako... lepo. U trenu sam zamislio sebe kako dolazim kući, a ona me čeka srećna, vesela i voljna... Pomislio sam kakvu je sreću imao taj moj brat, da ga ovakva žena čeka kod kuće.

- Blek! - trepnuo sam kada sam čuo Vajatov veseli glas, koji me je prenuo iz sanjarenja - Došao si!

- Ej, mali - sagnuo sam se kada je dotrčao do mene - Vidi šta sam ti doneo!

Ciknuo je kada je video kuče u mojim rukama.

- Meni? To je moje? - pogledao je u Rouz - Mama, jel mogu da ga zadržim? Molim te, molim te, molim te...

Na trenutak je bila ozbiljna, pa sam pomislio da sam pogrešio što sam mu doneo ovaj mali dar. Ali onda se nasmejala, a meni je laknulo. 

- Može, ali moraš ti da brineš o njemu! - rekla je dok je on klimao glavom i znao sam da bi sada na sve pristao samo da ga zadrži - Da čistiš za njim i da ga hraniš!

- Hoću, hoću, mama! - pružio je ruke i ja sam mu predao kuče - Kako si lep! Kako se zove, Blek?

- Tvoje je, ti mu daj ime koje želiš.

- Zvaću ga... Zvaću ga... Blu! Zdravo Blu! Ja sam Vajat! Čuvaću te, ali moraš biti dobar... - pričao je kučetu, dok je odlazio od nas u drugi kraj sobe.

- Hvala ti - rekla je dok je gledala za njim pogledom punim ljubavi.

- Bolje kuče nego zmija, zar ne? Pomislio sam da je bolje da se bavi kučetom, nego da skuplja još nepoželjnih životinja.

- Dobro si mislio - zagledala se u mene na sekund, a zatim kao da se prenula iz misli.

- Sedi- rekla je - Večera je gotova, sad ću postaviti.

Seo sam na stolicu zbunjeno i gledao nju kako radi po maloj kuhinjici. Iza mene je se čuo Vajat koji je još uvek pričao sa novim ljubimcem. Na trenutak sam zažmurio i pokušao da se opustim i da se naviknem na okolinu. Mogao bih da se naviknem na ovo.

- Kuća nije ista - otvorio sam oči i video Rouz ispred mene - Vajat nije hteo da je srušimo, nismo imali dovoljno novaca da gradimo drugu, pa smo samo unutrašnjost izmenili.

- Mogli ste je i srušiti i preći u moju - rekao sam trljajući dlanove o pantalone. I dalje me je nervoza ubijala.

- A gde bi ti došao?

- Malo je falilo da se ne vratim - slagao sam. Opet se vratila u kuhinju, a ja sam posmatrao kopče na zadnjem delu njene haljine. Prsti su me svrbeli nenormalno.

"Ne, Blek, smiri se. Ti si u bratovoj kući! Gledaš njegovu ženu, idiote"

- Ipak - pogledala me je preko ramena - Vratio si se...

Nisam pamtio kada sam pojeo ukusniju večeru. Vajat je pojeo sve na brzinu, samo da bi se vratio kod Blua. Čak smo je nagovorili da može da spava kad njega u sobi, dok je još mali. Vajat je zbrisao u sobu kada je završio, a Rouz je sklanjala posuđe sa stola.

- Da ti pomognem? - pitao sam, iako to nije bio način na koji želim da zaposlim ruke.

- Ne treba, samo sedi...

Ipak sam ustao i počeo da sklanjam. Ušao sam za njom u malu nišu, pretvorenu u kuhinju, noseći dva tanjira. Okrenula se i videla me, a zatim spustila pogled stidljivo i počela da lomi prste.

- Daj mi to, idi sedi... - prošaputala je.

- Ne voliš kad sam blizu tebe? - zaista nisam imao pojma koja me to sila tera da tako pričam sa njom.

- Ne... Ja, ovaj... - gledala je svuda sem u mene, i na trenutak joj se moj rukav učinio zanimljiv - Blek?

- Mmm?

- Šta ti je to na ruci? - uhvatila me je za ruku i okrenula da bolje vidi. Iako me je dotakla preko košulje, trnci su mi prošli od ruke pa preko kičme.
"Drži me još... Molim te... Nemoj me pustiti..." misli su mi ludovale.

- Ovo je krv! Ti si povređen!

- Nije ništa...

- Jesi li još negde povređen? - počela je panično da me dotiče svuda - Imaš li još negde ranu, Blek? Čuješ li me?

Nisam čuo. Gledao sam u nju a nisam je video. Samo sam osetio njene dodire, njene male šake u klizile po mojim grudima i rukama tražeći eventualnu ranu. Poželeo sam da kažem da jesam povređen još negde samo da bi nastavila da me dira.

- Blek?

Njen miris se uvukao u moj nos, u svaku moju poru. Ništa mi drugo nije bilo važno sem osećaja nje, ovde ispred mene.

- Šta se desilo?
- Mm? - mozak mi nije funkcionisao od njenih dodira.
- Skidaj se - naredila je ozbiljno. O dušo, veruj mi, tako bih želeo da se sada skinem, nemaš predstavu... Ali sam se ipak naterao da odgovorim suprotno.
- Nemoj Rouz...  
- Povređen si!
- Rouz... - uhvatio sam je za ruke - Nemoj...
- Ali... - digla je glavu i pogledala me je, usne su nam bile tako blizu.
Kada bi samo malo...
Kada bi je probao, možda bi... Ne!
- Rouz... - prošaputao sam i pustio joj ruke. Odmakao sam od nje i okrenuo joj leđa.
- Povređen si... Šta se desilo? - panično je rekla i ponovo se stvorila ispred mene.
- Dobro sam! Jebem mu, dobro sam!
- Ne viči! Ne viči u mojoj kući! - glas joj je bio čvrst, ali je drhtao.
- Nećeš ti meni govoriti šta da radim!
- Vajat će čuti, molim te - zavapila je.

Zbog malog sam ućutao, ali sam se vratio blizu nje. Uneo sam joj se u lice.
- Upucali su me danas na našem potoku dve protuve koje su ispirale zlato. A mislim da sam shvatio i za koga rade - gledala me je namršteno, kao da ne razume o čemu govorim.
- Na potoku? - skrenula je pogled zamišljeno.
- Da, na potoku! A poslao ih je izgleda onaj picopevac od jutros.
- Ko?
- Vernon Harison! Onaj što je hteo da ti se zavuče pod suknju, Rouz. Ili se možda već zavukao!? - povukao sam je na sebe i zalepio na svoje telo.
-M? Rouz!? Jel uspeo? Ili se neko drugi zavlač...
PLJAS!
Nisam video odakle je to došlo. Bio sam obuzet gledanjem u njeno lice, pokušavajući da nađem odgovore na svoja pitanja. Iz nekog razloga nisam mogao da podnesem pomisao da je bila sa njim. Ili sa nekim drugim.
- Izlazi!
- Šta? - nasmejao sam se cinično.
- Izlazi. Iz. Moje. Kuće - procedila je.
Protrljao sam obraz i dobacio joj idući ka vratima - Pa, možda sam i dobio odgovor na svoje pitanje.

*****