Black Lord

10

Ušao sam u salon i pogledom potražio Baka, ali za šankom je radio neki drugi lik, meni nepoznat. Prišao sam i naručio viski, i vidim da se premišljao da li da mi ga sipa. Verovatno mi ne bi sipao i probao bi da me odjebe, da se Viktorija nije oglasila iza mene, a zatim se bacila meni oko vrata.
- Blek!
- Skini se s mene! - odjebao sam je, ali bila je uporna i još jednom je krenula da me zagrli.
- Rekao sam - odjebi od mene! - rekao sam i iskapio viski koji se u međuvremenu pojavio ispred mene.
- Zašto se ljutiš na mene, dragi?
Uhvatio sam je za ruku kojom je krenula da me pomazi po obrazu.
-Nisam ti dragi i nemoj da me nerviraš! Gubi se od mene!
Okrenuo sam se ka nepoznatom šankeru i upitao ga gde je Bak.
- On danas večeras ne radi verovatno je kod kuće i opet pije.
Bacio sam mu novac na šank popreko gledajući Viktoriju. Uputio sam se ka vratima i izlasku iz salona bez reči, i nakon pet minuta sam jahao sa konja ispred Bakove kuće. Ili onoga što bi se moglo nazvati kućom jer je bila u stanju raspadanja. Verovatno je gospođa Meri bila žena ta koja je održavala kuću i pazila na sve. Za to vreme se Bak više družio sa alkoholom nego sa svojom porodicom.

Da sam malo jače lupao na vrata, mislim da bi ispala iz šarki.
Čuo sam mrmljanje, a onda se Bak pojavio. Bilo je pijan kao letva, ljuljao se na nogama i čkiljio u mene.
- Imam deja-vu.
- Šta?
Pokušao da zalupi vrata ali nije uspeo u toj nameri pa sam ipak ušao u njegovu kuću.
Bak je išao iza mene mrmljajući ispod glasa - Šta je to sa McLordesima i razgovorima? Razgovori, razgovori, razgovori... - mlatio je rukom u krug.
- O čemu ti trabunjaš, matori?
Nije mi ništa odgovorio. Bolje da nisam ušao u kuću obzirom kako je stanje bilo unutra. Seo sam na rasklimanu u stolicu koja je bila za stolom na sred sobe. Teturajući se, Bak se sručio na stolicu nasuprot mene.
- Hoćeš popiti nešto?
- Može viski.
- Dobar izbor hehehe... Veoma dobar izbor... Svakako je to sve što imam...
- Zašto si se tako napio? - pitao sam ga. Gledao je mene i tek kad sam pomislio da će mi reći pravi razlog - odustao je i odmahnuo rukom.
- Od života. A zašto si ti došao kod mene?
- Otišao sam u salon ti nisi radio, pa sam došao ovde.
- A ti u ovom gradu nikog drugog ne poznaješ?
- Poznavao - ne poznavao, svakako nisam dobro društvo trenutno.
- Pfff... A meni jesi? - nakezio se - Uh... uh... nemoj mi reći da si se nešto posvađao sa Rouz?

Odmahnuo sam glavom, ali mu nisam ništa odgovorio. U ovom momentu nisam hteo da mislim na nju.
- Kako možeš da se posvađaš sa tako lepom ženom?
-A šta ti znaš o tome? O svađanju? O lepim ženama? Gde je tvoja žena, gospođa Meri? Otišla je i odvela decu, je tvoja jedina ljubav alkohol.
- A, nemaš pojma... Imao sam ja ljubav... Voleo sam ja... - zamišljeno je rekao.
- Gospođu Meri?
- A nee... Ne u nju... To nikad nije niko saznao. Samo smo nas dvoje znali. A ona je tu tajnu odnela u grob.
- Šta te je sprečilo?
- Bila je tuđa... - odgovorio je odsutno, pogleda uperenom negde u zid iza mene.
- Kako misliš "tuđa"? - začudio sam se njegovom odgovoru.
- Lepo mislim... Tuđa... Ona je bila udata... ali nije bila sretna... a ni ja nisam bio sretan...
- Da ste bili zajedno... Da li bi bili srećni? - pitao sam.
- Sigurno. Ali nije htela da ostavi muža i sinove - rekao je i stegnuo čašu tako da su mu prsti pobeleli.
- Da li je znala da je voliš?
- O da... - rekao je tužno, sa setom u očima.
- I?
- Ništa, rekao sam ti! - trgao se i zagalamio na ovu izgleda osetljivu temu.
- Jeste li bili zajedno?
- Ne vidim zašto bi se to tebe ticalo! Da ti sipam još? - klimnuo sam i on je sipao, prelivajući viski preko ruba čaše i prosipajući na sto i sa stola dole na pod.
- Polako jebote, šta ti je? - rekao sam.
- Hehehe... - nasmejao se - Ruke mi se tresu, moram još da pijem...
- Znaš li zašto sam došao do tebe, Bak?
- Prosvetli me.
- Ti si bio dobar sa moj... sa...
- Sa Basetom? Sa tvojim ocem?
- Nikad mi nije bio otac. Ne mogu da ga nazovem tako. Ne mogu čak ni da ga nazovem čovek koji me je odgajio, jer to nije radio... - iskapio sam sav viski iz čaše i udario čašom od sto.
Sama pomisao na tog čoveka, dizala mi je pritisak i pomračila um. Odjednom sam na koži ponovo osetio sve one šamare i udarce kopčom od kaiša... glavom od zid... letvom... Stresao sam se i dosuo viski u čašu, kao da će mi to oterati sećanja i ožiljke... Neće...

- Znam... - u razmišljanju me je prekinuo Bakov glas.
- Šta ti znaš?
- Znam sve - rekao je pijano se kezeći - I nisi trebao da ga zoveš ocem, jer ti to nije bio...
- To sam ti i rekao...
- A neee - stavio je prst na usta i prošaputao, kao da ima nekog oko nas, pa da ne čuju - Nisi mogao da ga zoveš tako, jer ti nije bio otac - naglašavajući zadnje reči.
- Bio je bezosećano govno. Monstrum - procedio sam.
- A znaš li zašto se tako ponašao prema tebi? - upitao me je pomalo iznervirano.
- Oduvek sam se pitao zašto me je mrzeo - zamislio sam se. Istina, proveo sam besane noći, kao dete, pitajući se šta sam to uradio da me on tako mrzi. Jednom sam ga i pitao. Samo jednom, i to pitanje ga je toliko razbesnilo da me je tukao sa čim je stigao i udarao gde je stigao. Bio sam plav od glave do pete skoro mesec dana.

- Ja ću ti reci zašto te nije voleo - rekao mi je Bak, a zatim zagalamio - Jer ti nije bio otac! Mrzeo te je!

- Šta to govoriš, Bak? - crvena magla mi se navlačila na oči.
- Baset ti nije bio otac, idiote! - viknuo je.
Gledao sam u njega i pokušavao da nekako da složim tu informaciju na nekom mestu u mom mozgu. Jednostavno... Nisam mogao nikako da je uklopim. Nisam znao šta priča. Baset mi nije bio otac?
Nisam siguran da li mi je laknulo ili sam besan. Kako to ranije nisam skontao? Isuse... Tolike godine sam živeo u neznanju.
Kad malo bolje razmislim, pijani Bak je možda bio u pravu. Sve te godine maltretiranja... Stvari koje je Baset meni radio, normalan roditelj ne bi mogao da pomisli svom detetu.
Morao sam da znam. Morao sam da saznam šta se krije iza toga i koja je istina.

- Ponovi još jednom Bak - pogledao sam ga.
- Jebeni Baset McLord nije tvoj otac, idiote!
- Šta...? Kako...? - skočio sam sa stolice, podigao Bak sa stolice. Protresao sam ga i zamalo mi je ispao iz ruku. Bio je trešten pijan.

- Čekaj... Čekaj... Rekao si... Rekao si da si voleo jednu ženu!? Da nije imala snage da ostavi muža i decu!? Bak! Pogledaj me! - protresao sam ga, ali on je već gubio svest - Pogledaj me! Jel ti to govoriš o mojoj majci? Jesi li ti moj otac!?
- Kamo sreće... - promrljao je i definitivno izgubio svest.
Telo u mojim rukama se potpuno opustilo i ja sam ga odvukao do flekavog kauča i spustio na njega.
- Bak!- pokušao sa još jednom da ga dozovem, ali bez uspeha.
Odustao sam od daljih pokušaja da ga povratim iz nesvesti. Budala se bukvalno onesvestila od alkohola. Sve što sam mogao da uradim je da nervozno šetam po sobi i da razmišljam o ovome što sam čuo. Seo sam na stolicu, sipao viski te u sećanjima iz prošlosti pokušao da nađem istinu u onome što je Bak rekao. Što sam više razmišljao, neke stvari su mi bile jasnije. Nervirao sam se kako neke stvari nisam ranije povezao.
"Kopile!"
On je znao.
"Pseto malo!"
Zato me je i maltretirao.
Kada sam popio viski koji mi je ostao u čaši, onako munjen i skoro pijan, krenuo sam kući, jer nije bilo svrhe da ostajem ovde. Doći ću sutra ponovo, kada se Bak probudi.

Nekako sam se popeo na konja i krenuo kroz grad, okupiran svojim mislima.
- Blek! Blek!
Čuo sam kako me neko doziva. Bio sam siguram da čujem Vajatov glas.
- Striče Blek! - da, bio je to Vajat. Pitao sam se otkud on ovde, siguran sam da je ostao kod kuće sa Rouz. Gospođa Klara je stajala kraj njega.

Vajat je bio uzbuđen i pričao je sto na sat, kada sam im prišao.
- Striče Blek! Poneo sam Blua kod tetka Klare, vidi ga! Najeo se mleka, pa se naduvao! - smejao se - Vidi ga kakav je kao loptica!
- Dobro veče, Blek - obratila mi se Klara.
- Gospođo - pozdravio sam je i dodirnuo obod šešira, a zatim se obratio Vajatu.
- Otkud ti ovde Vajate?
- Mama me je dovezla, prespavaću kod tetka Klare večeras - rekao je ne gledajući u mene, gledao je u kuče koje je kunjalo u njegovim rukama.
- A tako? Pa lepo od nje. A gde ti je mama? - obratio sam se Vajatu, a gledao sam u Klaru.
- Ostala je kod kuće.
- Sama?
Klara je izgledala nervozno i nije znala šta će sa rukama. Pitao sam se zašto li je dovela dete ovde, a ona ostala sama na ranču?
- Sama - odgovorio je mali, ali je bio opčinjen kučetom.
- Ovaj, Blek... - počela je Klara, ali sam je prekinuo tako što sam podigao ruku, jer mi je sinulo zašto je Rouz tako uradila. Sigurno će da dovede onog ulickanog. Ili nekog drugog.
Da mogu da budu sami...
Vid mi se maglio od besa, a krv je ubrzala.
Povukao sam uzde i bez pozdrava krenuo ka ranču.
Ako ih uhvatim zajedno, ubiću ga. Njega ću ubiti, a nju ću...
U daljini iza mene sam sam čuo Vajatov glasić
- Zdravo, striče Blek!

*****